Авантура у кули од карата

Авантура у кули од карата

аутор: Бојана Б.

    Била једном једна принцеза, Нена, која је имала три старија брата. Однео ју је велики, страшни змај, а њена браћа су се забринула за њу и кренула да је траже.

    Препливали су седам мора, прешли су седам гора и долина. Тад су дошли до једне куле од карата, која није била ни на небу, ни на земљи, него на облацима.

    Најстарији брат се први попео на облак, али чим је крочио у змајево царство, одмах га је змај појео. Кад су друга два брата видела да се он не враћа, попне се средњи брат. Чим се попео у змајево царство, и њега змај поједе.

    Кад је најмлађи брат, Војо, видео да се ни брат Нико, ни брат Којо не враћају, он мало размисли шта ће, па крене даље. После много времена наиђе на двеста малих чаробних патуљака и замоли их за помоћ. Они, по доброти срца свога, пристадоше.

    Кад су се вратили у змајево царство, схвате да његово царство чини огромна кула од папирних карата за игру. Свих двеста патуљака попну се на кулу и закаче се за разне карте. Својом магијом успавају змаја. Али – принцезе нигде, ни од корова.

    Попе се и најмлађи царев син, Војо. Нашао се испред седам закључаних врата. Војо отвори прва врата, а иза њих пронађе успавану принцезу Ариел. Отвори друга врата, а иза њих је стајала Пепељуга. Отвори онда трећа врата, па нађе Снежану и седам патуљака. Иза четвртих врата био је сребрни једнорог, а иза петих Лепотица и звер. Иза шестих врата била је Трнова ружица и тек иза седмих врата он пронађе своју сестру Нену.

Бежећи од змаја, који се разбудио и пошао за њима да врати Нену у своју кулу у коој је чувао своју колекцију ликова из бајки, принцеза и чудовишта, они наиђоше на чаробну земљу Аладинову. Аладин се на прво поглед заљуби у Нену, погледавши је дубоко у њене дивне очи. Запроси је, а Нена поче да плаче.

- Зашто плачеш, лепотице? – Упитао је Аладин Нену.

- Могу се удати за неког само ако мој драги пронађе мој изгубљени прстен на врху планине, пре изласка сунца.

    Принц Аладин није губио време. Одмах је сео на свој летећи ћилим и одлетео на врх планине. Протрљао је своју чаробну лампу и из ње је изашао добри дух, који му је брзо пронашао прстен. Таман док му је дух додавао прстен, огромна птичурина излети пред њих. Аладин исуче криву сабљу и одсече птичурини главу.

Тако је донео изгубљени прстен својој Нени пред сам залазак сунца. Војо и Нена су били пресрећни и одмах су објавили венчање принца Аладина и Нене. Свадба је била чаробна, а они су живели срећно до краја својих живота. 

Уклето село

УКЛЕТО   СЕЛО

аутори: Миодраг Б. и Милош Б.

Било једном једно уклето село у Русији, које се звало у преводу на српски – Земуница.

     Једног дана дође пун аутобус страних туриста у ово село. Затекну мир и тишину у селу, у коме се чуло само хујање снажног ветра. Ушли су у неку напуштену колибу, где су затекли неку стару, јако стару баку. Она их упита:

     - Где сте кренули, децо?

     Они, не знајући где су заправо пошли, одговоре:

     - На излет.

     Старица им објасни о чему се ради, и да свакога дана у том селу двоје људи нестане. Она је једина још остала у том селу.

     И стварно је било тако како је старица рекла. Сваког јутра кад би се пробудили у тој колиби било их је све мање и мање.

     Од аутобуса пуних туриста остаla су још само њих двојица. Старица је следећег јутра преминула, а њих двојица који су једини још преостали, хитно, са огромним страхом, побегну из села, док су још живи. Uspeli su, sтиглi su живи и здрави својој кући. Прича о уклетом селу се прочула свуда. Село је нестало, а на том месту је израсла шума.

Дух у кући

Duh u kući

autor: Andrea M.

извор за слику:Леда Силото

     Možda niko ne veruje više u duhove, ali, duhovi su stvarni. Da su oni naša mašta i da mogu da se pojave samo na filmu i u crtaćima, to nije istina.

     Jedne noći je devojka po imenu Tawa ostala kod kuće, sama, pošto su joj roditeqi otputovali. Jedva je dočekala da pozove prijateqe, da pravi žurke i uživa tih nekoliko dana. Ali, stvari nisu išle baš onako kako je ona zamišqala.

     Uzela je telefon da bi nazvala prijateqicu. Telefon, međutim, nije radio. Mislila je da tata nije platio račun za telefon. Uplašila se da neće biti društva i da će ostati to veče sama, pa je morala hitno nešto da smisli. Iskokala je kokice, udobno se smestila u fotequ i počela da prebacuje kanale na televiziji, da vidi hoće li naići na neki dobar film. Tako je nabasala na horor „Krvava devojka“. Kad je film završio, krenula je na spavawe.

     Prošla je kroz hodnik. U wemu je stajalo veliko ogledalo. Krajičkom oka je u ogledalu videla belu senku. Pomislila je da joj se priviđa, ali se ipak, malo i uplašila, zbog filma. Otrčala je u krevet i pokrila se preko glave.

     Taman pre nego što će pasti u san, setila se da nije zakqučala vrata. Ustala je i tiho otišla do wih. Čula je nekakvo lupkawe, ali je mislila da je to promaja, jer nije bila zatvorila prozor.

     Ali, to nije bio prozor.

     Čudno se osećala. Jeza joj je prolazila telom i bilo joj je jako hladno. Pomislila je – duh! Ali, duboko u sebi verovala je da duhovi ne postoje. Shvatila je da ona to nije pomislila, već naglas rekla: duhovi ne postoje.

     Odjednom, vetar je počeo jako da duva, televizor se mnogo puta upalio, pa ugasio, a na zidovima su se pojavile crne senke mrtvih qudi.

Iznenada, iza Tawe pojavi se osoba, sva u belom, dugačke kose. Pozvala ju je po imenu:

- Tawa, duhovi ipak postoje!

Ta spodoba uhvatila ju je za nogu i počela je vući na najmračnije mesto u kući. Tawa je vrištala, otimala se... ali joj to ništa nije pomagalo.

     Posle pet dana roditeqi su se vratili kući i zatekli mrtvu svoju kćerku, na podu. A na zidu, wenom krvqu je bila ispisana poruka: „NEMOJ BITI TAKO SIGURAN U SEBE, JER – SVAŠTA JE MOGUĆE...“

BUHAAAAAAA...

Маркова потрага

Маркова потрага

аутор: Александра М.

извор за слику: Артелиста

       Био једном један цар који се звао Марко. Он је желео да пронађе себи принцезу. Пошао је у потрагу за њом. Тако је он тражио од града до града, од села до села. Дође у један град где је чуо да има један дворац, а у том дворцу царица, која се звала Милица. У том творцу било је четрдесеторо врата. Рече њему Миличин отац, Душан:

-     Ти имаш само три шансе да нађеш чаробна врата иза којих је моја кћи Милица.

И цар Марко отвори једна врата, и ништа, па друга, и ништа. И он дође до трећих. А трећа врата неће да се отворе. Рече њему цар Душан:

-     Свака част! Пронашао си чаробна врата!

Када су се врата отворила, а оно – на прагу, принцеза Милица. Када ју је Марко угледао, он рече:

-     Ти си стварно жена коју волим.

Миличин отац рече:

-     Ааааа, нећеш ти моћи моју Милицу тако лако венчати. Ти ћеш прво морати да испуниш још неколико задатака: за почетак да за десет минута донесеш из Венецуеле један цвет који се зове цумела.

Оде Марко до Венецуеле и узме тај цвет. Стигао је за осам и по минута. Цар Душан рече:

-     Имаш пет минута да попијеш пет литара вина.

-     У реду – рече Марко. Испунио је и овај задатак, и то за четири минута.

-     Сад мораш да зарониш у реку и да изрониш за пола сата, и то са сомом од педесет кила, за свадбени ручак.

-     Нема проблема, све за Милицу... – рече спремно Марко. Остао је и дуже, остао је 45 минута, а сом је имао 99 кила. Цар Душан се одушеви:

-     Е, сада можеш да запросиш моју Милицу.

Марко запроси Милицу и она пристаде да се уда за њега. После годину дана добили су прву ћерку Јелену, а онда и сву осталу децу. И тако су живели срећно, до краја живота.

                                    

Змај и царев син

Змај и царев син

аутор: Александар В.

извор за слику:  Pinterest

            Једном, иза седам гора, иза седам брда, иза седам мора, био један цар и имао два сина. Старији син крене у лов. Одједном искочи срндаћ, а он за њим. Те овамо, те онамо, кад срндаћ побеже у једну шуму. Кад тамо – велики змај. Велик је, ружан и страшан. Царев син испали метак у змаја, а змај полети и поче да баца ватру и царев син побегне у дворац. Каже млађем брату шта је било, а брат му каже: „Ти лажеш! Лажеш да си вијао срндаћа, па ти не можеш ни корњачу да ухватиш! Крени са мном у лов, па ћеш видети шта је лов.“ Брат рече: „Хајде.“

     Старији брат узе мач и штит, а млађи лук и стреле. Кренуше они, кад из једног грма искочи срндаћ, а они за њим. Срндаћ оде у шуму, а они за њим и виде да то није био срндаћ, него змај. Млађи каже старијем: „Ниси ме слагао.“

     Змај је бљувао ватру и млађи је покушао да га убије, али стреле нису могле да пробију змајеву кожу. Змај се уморио од летења и борбе против млађег брата, па је старији покушао да га убије. Онда га змај поче молити да га не убије, зато што ће га стићи клетва да се никад неће оженити. Старији брат каже змају: „Пођи са мном. Ипак те нећу убити.“

     Змај пође с њим у двор. Дошло је вече и змај се одједном претвори у прелепу принцезу. Прошло је неколико дана, а нико није примећивао да се змај претвара у принцезу, све док то није приметио старији брат. Принцеза му рече: „Ако хоћеш да ми будеш муж, сагради дворац и препливај цео Атлантски океан, и дођи до дворца без иједне огреботине, а затим иди до Африке и донеси ми слона у једној руци.“

     Крене старији брат да гради дворац и сагради га уз помоћ једног малог странца, који је уствари био чаробњак, али није могао да преплива Атлантски океан. Каже млађем брату да настави да испуњава задатке, пошто он више не може. Млађи крене да плива, али га повијају ајкуле. Одједном он полети и прелети цео океан. Није одмах схватао да му је помагао онај мали чаробњак. Тако је стигао до дворца, али је био преуморан да иде по слона. Одједном, и слон се појави пред њим. То му је такође чаробњак послао.

     Он поведе слона својој змај-принцези и она се уда за њега, млађег брата, а онда су сви живели срећно до краја живота. 

ПРЕСЛИШАВАЊЕ ИСТОРИЈЕ

аутор: Тијана К.

            
Дошло нам је пролеће, а учење за школу стално касни. Често се сетим и никада нећу заборавити једно вече кад ме је мама преслишавала историју: завршетак Другог светског рата.

            
Почела сам учити чим сам дошла из школе. Дан је био леп, сунчан, прави за шетање. Помислила сам: „Еееее, учићу касније, када се одморим од школе!“ Са сестром сам се расправљала, па нас је мама опомињала.

Ушла сам у собу да учим историју. Е, баш тада зазвони телефон. Траже тату. Објасним ја: да тата ради, и кад се враћа. Седнем ја да учим, кад оно – опет зазвони телефон. Траже маму. Зовем маму и останем тако мало у дворишту, да убацујем лопту у кош. Мама ме опомиње: "Хајде на учење!" Некако кренем да учим, па, већ је и вече. Мама говори да ће ме преслишати. Кад, ево је, стварно. Није баш дошла одмах, а ја бих да гледам серију, али морам да ћутим, јер је ту и тата.

Моја мама онако, јадна и уморна, већ и поспана, каже: "Хајде, почни испочетка." Испричам ја њој Источни фронт и она каже: "Хајде, даље..."

Ја је питам: "Шта сада хоћеш?"

"Па, хајде, зелени фронт..."

"Је ли, мама, а има и љубичасти фронт?!"

"Јел?! Стварно? Па, ајде добро, причај ми о том "зеленом".

И ја почнем да се смејем и кажем: "Мама, јел ти видиш шта ту пише?"

"Па, шта?"

"Пише, мама, Западни фронт", одговарам ја и смејем се.

Лепо је имати некога ту да те преслиша, али и да те насмеје... 

КОМАД ХЛЕБА И МЕРИЦА МЛЕКА

извор слике: новине Блиц на интернету

аутор: Оливера С.

      Једном давно, у давна времена, живео један краљ, па имао ћерку јединицу, која је била јако похлепна, безобразна и стално мислила искључиво на себе. Није знала да постоје и добри људи који не траже ништа више за себе, од комада хлеба и мерице млека. Око ње су били рубини, злато, сребро, слуге и њене виле. Виле су биле, наравно, у њеном заробљеништву.

      Тако то њеном оцу досади, па док је принцеза спавала, краљ ослободи виле и пусти их на слободу, а виле му заузврат испуне једну жељу. Краљ је зажелео да његова ћерка добије крила и да лети сваке ноћи и обилази куће других људи да види како други људи живе.

      Тако је и било. Краљу се жеља испунила. Сваке ноћи је принцеза лутала и летела и гледала чиме се забављају други људи. Тако једне ноћи падне јака киша и принцеза покваси своја крила и упаде у једну колибу.

      У тој колиби је живео један сиромах чобанин, који је чувао туђе овце само за комад хлеба и мерицу млека. Чобанин јој помогне, а кад принцеза пође својој кући, она му рече да ће му испунити три жеље. Имала је само један услов, да он своје три жеље одмах каже, одједном. А чобанин рече:

      - Желео бих да ми направиш скромну колибу, а само једну рупицу на крову, да ту прокишњава. Моја друга жеља је да ми доносиш комад хлеба сваког дана, по било каквом времену. А ја стварно не знам шта да ми буде трећа жеља, тако да ми се неће испунити ни прве две.

      Принцеза га је саслушала и одлетела.

      Сутрадан, принцеза оде код оног чобанина и пита га да ли жели да је ожени, да му то буде трећа жеља. Она се била уверила да он није превише захтеван, као што је она до тада била, да је скроман и да би и са мало био задовољан и зато је одлучила да га запроси. Чобанин је пристао и они су се венчали и живели срећно и у љубави док их смрт није раставила.

Смак света

извор за слику: google pictures

аутор: Теодора Т.

            Људи су склони да измишљају многе лудости, па су тако измислили да ће 12. 12. 2012. у 12 сати и 12 минута бити смак света. Иако не верујем у то, стално ми се мота по глави тај датум. Због тога сам једне ноћи сањала смак света.

            Све је почело лепо. Сањала сам почетак дана који је био као и сваки други – пробудила сам се у својој соби, устала и погледала у календар. Био је 12. 12. 2012. године, дан за који је најављено да ће бити смак света.

            Била сам мало уплашена, али сам морала поћи у школу, као и свакога дана. Била је среда. У школи су ме дочекали моји школски другови. Нису обраћали пажњу на датум и оно што се писало по новинама и причало на телевизији о свему томе. Имали смо шест напорних часова, закључно са физиком, на којој смо одговарали и добили брдо кечева. Кад су се часови коначно завршили, кренули смо свако својој кући.

            Код куће сам погледала вести – јак земљотрес потресао је Чиле. Опет. Иако су тамо чести земљотреси, ипак сам се додатно узнемирила. Била је зима и снег је још увек покривао моје двориште и оближњи парк. Изашла сам да се грудвам са другарима како не бих размишљала о смаку света. Тако сам провела остатак дана.

            Кад сам се вратила кући, а било је око пола сата до почетка моје омиљене серије, прошетала сам још једном двориштем да нахраним и помазим свог пса. Он је био узнемирен и гласно је лајао, без неког видног разлога. Прошло је тих пола сата у дружењу с њим, па сам се вратила у кућу, да гледам серију.

            Убрзо, програм је прекинут због ванредних вести. Оне ме нису уопште занимале, па сам села за компјутер и играла игрице, кад већ нема серије. Ожеднела сам и отишла до кухиње да се напијем воде. Затекла сам родитеље како узнемирено гледају вести. Пришла сам мами и питала шта се дешава. Она ми је одговорила да се велика комета приближава Земљи и да научници покушавају да је спрече да погоди Земљу. (То сам ваљда спојила са сценаријом филма „Армагедон“!)

            Сви смо били узнемирени. Изашли смо на улицу, а тамо је била већ и наша комшиница. Она је била јако уплашена. Њен муж је отишао по децу која су била још код пријатеља. Многи људи су пролазили узнемирени кроз улицу. Комшија се вратио са децом, која су била још мала, па нису била свесна шта се дешава.

            Једино што ми је било чудно било је то што се ја нисам нарочито уплашила. На небу се полако почела појављивати комета, као звезда падалица. Моји кумови су, такође, изашли на улицу. Мој мали кумић је узбуђено гледао у звезду падалицу, дивећи се, иако није знао шта нас чека. Она се све више приближавала, а ми смо се већ помирили с тим да ћемо бити уништени и изгорени. Када је дошао тај тренутак да комета удари у нас, ја сам се пробудила.

            Била сам пресрећна што је то био само сан.

            Ја и данас не верујем у смак света, али сам схватила да, ако га и буде, како буде свима, тако ће бити и мени. Ако Земљи буде претила таква опасност, можда ће до тада наука узнапредовати толико да научници успеју спречити комету да удари у Земљу. 

БАЈКА О ОГЊЕНУ

АУТОР: АЛЕКСАНДАР П.

Био једном један цар који је имао сина Огњена. Једног дана пође Огњен да јаше свога коња. Јашући, он тако наиђе на једну велику и мрачну пећину. Не слутећи шта све може да се деси, Огњен уђе унутра.

Већ је био дубоко у пећини, кад одједном угледа страшног дива који је спавао поред ватре. Мало даље стајао је кавез у којем је била принцеза. Огњен је хтео да убије дива мачем, али див се пробудио и ударио га толико снажно, да се онесвестио. 

Док је Огњен лежао онесвешћен, див је узео кавез и побегао. Огњен се пробудио и потражио чаробњака који би му помогао да победи дива. Чаробњак му је дао прстен, са којим ударац јунака постане јачи.

Огњен је пошао да тражи дива. Тражио га је и тражио, на ливадама, у шумама, у другим пећинама, и, кад је већ изгубио наду да ће га пронаћи, угледа дива како се пење на високу планину. Он одмах усмери коња према тој планини.

Кад се попео, запрети диву:

- Скочи, или ћу те ударити!

Див се на то насмеје и рече:

- Хајде, удари, ја сам велик као ова планина. Нећу се ни помаћи!

Огњен га удари, а див падне са планине као крушка у провалију. Огњен затим ослободи принцезу,  и, заљубивши се у њу, одлучи да је ожени, па су живели срећно до краја живота. 

Наш нови блог посвећен ученичким литерарним радовима

Поштовани читаоче,

Приближио се Дан школе који је и дан када обележавамо 40 година постојања и рада наше школе, као и 70 година од историјског тренутка по којем наша школа носи свој назив: Сремског фронта. Одлучили смо да својој школи направимо поклон: блог посвећен лепој речи, уметности писане речи, књижевности.

На овом блогу ћемо објављивати текстове наших ученика: литерарне радове, приче, песме, бајке, новинарске текстове... Неки од њих ће бити илустровани руком самог аутора, а за неке нам треба ваша помоћ: илуструјте текст који вам се свидео, скенирајте или фотографишите своју илустрацију и пошаљите нам у коментару текста. Уколико желите, потписаћемо вас као аутора илустрације, или нећемо, ако желите да останете анонимни.

Овај блог не служи томе да преписујете ове текстове и показујете некоме негде као своје, већ служи да прочитате и размишљате о томе што сте прочитали, да богатите свој речник и да се охрабрите да и сами напишете нешто. Размислите о томе како желите да вас потпишемо као аутора: пуним именом и презименом, само именом, иницијалима, надимком или некако другачије и то обавезно назначите уз свој текст.

Сви ученици Основне школе "Сремски фронт" су коаутори овог блога тиме што нам достављају своје текстове на мејл: natasamiljanovic@yahoo.com. Такође, поштоваћемо ауторска права и нећемо слати нити објављивати туђе текстове под својим именом. Неки од текстова су до сада похваљени или награђени, па ће уз такве текстове бити објављена и информација о томе, уколико се ученик сложи да те информације буду објављене.

Хвала свима на будућој успешној сарадњи!

наставница српског језика у Основној школи "Сремски фронт"
Наташа Миљановић