Danijela Kužet "Elementary School"Mića Stojković"

 

Our permission for work.

Location of Elementary School"Mića Stojković" from Umčari, Serbia.

Me and my team:

Some of our videos

 

NEW STORIES - "IVANA BRLIC MAZURANIC", OGULIN, CROATIA

Stories in Croatian language written by students from the Elementary school Ivana Brlić Mažuranić Ogulin, Croatia Menthor: Alemka Lovnički

 

                                                           Čudnovate zgode zmaja i vile

                  Jednom davno živio je jedan zmaj po imenu Oz.  Svake godine budio se u proljeće.

Imao je večeru s jednom vilom . Jedne godine vila se nije pojavila pa se zmaj uplašio kamo je vila nestala.  Počeo ju je tražiti. Tražio je i tražio, ali ju nikako nije mogao naći.

                 Odjednom, ugledao je njezin plašt.  Taj plašt pomogao mu je pronaći vilu. Na plaštu je bila karta planine. Pomoću karte pronašao je tragove cipela i pratio ih. Našao je vilu, ali ona je visila na litici. Zmaj je doletio do vile, uhvatio ju za ruku i ona mu je sjela na leđa.

                 Zajedno su poletjeli prema skloništu zmaja i zajedno pojeli večeru.

                                                                                                                                Iva,  3. razred

 

Zmaj Pero i vila Ana

             U jednom kraljevstvu živjela je vila Ana i nestašni zmaj Pero. 

            Vila Ana nije voljela zmaja Peru.  Nakon jedne velike svađe Ana je Peru protjerala uz kraljevstva.  Pero je otišao.  Kada je Pero napustio kraljevstvo Ana je bila jako tužna.  Nije joj se sviđalo biti sama. Bojala se noći i čudnih noćnih bića kojih je bilo u kraljevstvu. Pero je Anu čuvao od svakog zla.

           Jednoga dana Ana je krenula u potragu za Perom. Nigdje ga nije mogla naći. Zvala ga je, postavila plakate da traži zmaja i unajmila detektiva. Nitko nije mogao naći Peru. Tražila je cijelu noć i u jutro ugledala  Peru kako spava uz jezero svojih suza. Kada je Ana probudila Peru bio je jako sretan.

           Svi su u kraljevstvu opet   bili sretni.    

                                                                                                                           Borna,  3. razred

Zmaj i vila

             Jednom davno mala vila letjela je iznad Šmitovog jezera.  Promatrala  je ptice i šumske stanovnike.

            Odjednom, iznenađenje! Ugledala je  velikog zmaja kako izlazi iz jezera. Prestrašila se i počela bježati. Povrijedila je svoje krilo. Zmaj joj  je prišao i rekao:

-Ne boj se! Samo tražim prijatelje. Pomoći ću ti!

 Odveo je vilu u pećinu i svojim dahom zapalio vatru.  Otišao je  ubrati   vili nekoliko jabuka iz obližnjeg voćnjaka. Vila je čekala, ali zmaj se nije vraćao. Otišla ga je tražiti. Pronašla ga je zapletenog u krošnji jednog stabla. Nije ga mogla sama spasiti. Zasvirala je u svoju čarobnu frulu i tako pozvala u pomoć šumske životinje. Zajedno su spasili zapletenog zmaja.

             Zmaj, vila i šumske životinje vratili su se u pećinu i počastili jesenskim plodovima. Veselju nije bilo kraja.

                                                                                                          Nina,   3. razred

 

Zmaj Kike i vila Ana

            Jednom davno živio jedan zmaj po imenu Kike. Bio je jako dobar zmaj. Vila Ana ga je posjećivala svakog dana. Bili su jako dobri prijatelji. Ana je jako voljela Kiketu. Kike je bio samo njezin zmaj.

           Jednog hladnog zimskog jutra vila je otišla posjetiti Kiketu.  Našla ga je u kutu svoje hladne spilje. Bio je bolestan i promrzao. Odmah ga je odvela liječniku za vile. Liječnik je rekao da on tako malen ne može izliječiti tako velikog zmaja. Liječnik je predložio da ga zajedno odvedu liječniku za zmajeve.. Vila Ana se odmah složila. Brzo su ga odvezli.

Kada su došli pred ambulantu, na njihovu nesreću ambulanta nije radila. Ana je zmaja odvezla u njegovu spilju i jako ga utoplila.  Sutradan se probudio zdrav. Kike je Vili Ani objasnio da je to bila samo prehlada, da mu je dobro i da je opet zdrav.

           Vila Ana je bila jako sretna jer je njezin zmajić dobro.

                                                                                                                             Eva , 3. razred

 

Dobro se dobrim vraća

               Pored jedne močvare živjela mama zmajica. Rodila je malene zmajiće.

               Jednog dana tražila je  hranu i ugledala vilu u močvari. Vila nije mogla izaći iz močvare. Zmajica joj je priskočila u pomoć. Razmaknula je gustu travu i pomogla vili da izađe iz vode.

               Za zahvalu, vila je zmajici pomogla pronaći hranu za zmajiće.

                                                                                                                     

                                                                                                                             Mihael,  3. razred

 

 

Vila i dobar zmaj

 

                 U jednom čudnom dvorcu živio je veliki zmaj. U šumici pokraj dvorca živjela je malena vila.

Malena vila bojala se velikog zmaja.

                 Jednoga dana vila je letjela oko dvorca i zavirivala kroz prozore. U tome trenu izašao je veliki zmaj. Mala vila se uplašila i pobjegla.  Zmaj ju je uhvatio na svoj krupni dlan i rekao:

-Stani, ja sam dobar zmaj, ne boj se!

Vila je gledala u dobre i velike zmajeve oči. Shvatila je da nije bilo razloga da se boji zmaja.

-Oprosti , mislila sam da ćeš me pojesti ! Velik si i jak!-rekla je vila.

                 Zmaj se ispričao što je uplašio vilu i postali su najbolji prijatelji.

                                          

                                                                                                                              Tena,  3. razred

 

 

Mali zmaj

 

               Jednom davno u velikoj spilji živjelo je puno zmajeva.

               Među tim zmajevima bio je jedan neobičan zmaj. On je bio jako malen. Zvao se Zmajo. Svi ostali zmajevi su mu se rugali zbog toga što je malen. Bio je jako tužan i usamljen. Veliko zmajevi otjerali su ga iz spilje. Mali Zmajo sjedio je u šumi pokraj spilje i tužno plakao.  Ugledala ga je vila Melisa. Odlučila mu je pomoći. Odvela ga je u šumu i pokazala čarobno mjesto. Tu je bila i mala spilja u kojoj je živjelo puno malenih zmajeva. Bili su maleni kao i Zmajo. Oni su postali njegova obitelj. Dani su im prolazili u igri i zabavi.

                Mali zmajo konačno je bio sretan. Bio je zahvala vili Melisi koja mu je pronašla novi dom.

 

                                                                                                                                Vana,   3. razred

 

 

Strašni zmaj Strahomlat

 

                 Jednom davno živio je zmaj zvan Strahomlat. Imao je pet glava.

                 Strašni Strahomlat zarobio je  pet princeza na vrhu najviše planine. Svaka glava bila je zaljubljena u jednu princezu i svaka glava štitila je princeze od prinčeva.  Danima i noćima princeze bi pjevale tužne pjesme i sanjale bi da će ih jednoga dana spasiti prinčevi i odvesti ih u veliko kraljevstvo.

                  Sunčanog lijepog dana, jednog poslijepodneva  šetao se princ ispod planine i čuo tužne pjesme zatočenih princeza. Poveo je sa sobom četvoricu prinčeva da pobjede zmaja i spase princeze. Počeli su se penjati na planinu. Vidjeli su petoglavog zmaja Strahomlata kako riga vatru.. Prnceze su ugledale prinčeve, zaljubile se u njih i počele pjevati. Svojom pjesmom uspavale su strašnog zmaja. Prinčevi i princeze pobjegli su s planine.

Strašni zmaj Strahomlat se probudio. Danima je tako jako plakao za princezama da je danima padala kiša, potoci su se pretvorili u rijeke i počele potapati kraljevstvo.

Prinčevi i princeze vratili su se zmaju i zamolili da prestane plakati  i da dođe živjeti s njima u njihovo kraljevstvo.

                  Od  toga dana zmaj ih je čuvao od svih zala i zauvijek su svi sretno živjeli.      

                                                                                                                                Amalija,  3. razred

OS "Sveti Sava", Kragujevac, Serbia

 Začarani princ

Bio jednom jedan siromasan mladić po imenu Aleksej i ziveo je u malom selu  u podnozju  visokih planina prekrivenih snegom.

Zlatne kose,visokog stasa ,privlacio je paznju okolnog stanovnistva. Bio je stidljiv čovek.Oca je izgubio pre nekoliko godina . Ziveo je sam sa svojim sjajnim magarcem koji mu je bio jedina uspomena .Otac je magarca pronaso i spasao od promzlina i hladnoce .Sa njim  nije znao šta da radi i jedva je mogao i  sebe da prehrani. Cuo je od nekog dalekog rodjaka kako magarac moze da mu pomogne   na njivi. Aleksej je bio  sposoban i vest u raznim zanatima.Odlucio je da napravi  mala kolica i plug koji bi magarac mogao da vuce.Tako spremni su otišli na njivu . U tom trenutku svi su pogledali u Alekseja i njegovog velikog sivog magarca.Bili su jako zacudjeni sta ce magarac na njivi.Objasnio im je  kako je cuo da magarci mogu da pomognu tako da su oni počeli  da kupe psenicu , a magarac  za njima da vuce plug i ore.Svi su bili umorni i seli su  na travu  ispod velikog razgranatog hrasta da se odmore .Aleksejeve komsije bile su odusevljene kako se snasao da pomogne u teškom  radu.Magarac bi posle svakodnevnog rada stajao ispod hrasta i lupao nogama o isto mesto.Svakodnevno su se culi isti  udarci .Ljudi nisu obracali paznju , osim Alekseja koji se zabrinuo.Resio je da ujutru,pre nego sto svi dodju , potrazi razlog njegovog ponasanja.Kada je svanula zora , krenuli su  na posao .Jos nikoga  tamo nije bio.Dok je cekao ispod velikog bujnog hrasta, magarac  je opet lupao nogom o jedno mesto.Mladic je odlucio da kopa.Dugo je to radio,dok nije video da  nesto sija.Nastavio je sve brze da kopa.Odjednom iz duboke  rupe iskocise mali carobni patuljci.Magarac je poceo veselo da skace.Aleksej nije mogao da veruje sta se desava .

Magarac je  prepoznao patuljketo i oni su znali sta treba da rade.Doneli su neki zlatni kamen.Svi su stavili ruke na taj kamen ,a magarc kopito.Odjednom se magrac pretvorio u plavokosog predivnog princa ,a patuljci u kraljevu najbolju vojsku.Jedan vojnik je objasnio da nisu mogli da se oslobode bez magarca .Aleksej nije mogao da veruje.Princ ga je pozvao u dvor kod njegovog oca i brace.Kralj je bio toliko srecan sto opet vidi svog dragog sina i nije znao kako da se oduzi Alekseju, ali je mladi kraljevic predložio da se oženi njegovom predivnom sestrom.Tako se dogodilo najlepse vencanje svih vremena.Princeza i Aleksej ziveli su dugo i srecno do kraja svog zivota.

Jana Popadić, OŠ "Sveti Sava" Kragujevac

Пекар и чаробни хлеб

Некада давно, иза седам гора и седам мора, у једном малом планинском селу, живео је један млади пекар. Његов отац имао је малену пекару на крај села, која је сваким даном изгледала све урушеније и тужније. Пекар и његова жена једва су успевали да прехране своју породицу, јер је читаво село било сиромашно, те није имао ко да купује у пекари.

Видевши како се његови отац и мајка муче, њихов син одлучи да крене у свет да би учио занат од великих светских пекара. Отишао је тако на север земље, јер су тамо били велики мајстори пекари. Ишао је тако од једног до другог пекара, али када би га видели тако одрпаног и сиромашног, одјурили би га из пекаре. Уморан од пута и гладан, сео је на градски трг и узео да поједе последње парче хлеба које је понео од куће. Само што је хтео ставити хлеб у уста, угледао је изнемоглог старца на плочнику, сажалио се и дао му је последње парче хлеба. Старац узе парче хлеба, подели га на пола и једну половину даде младићу, захваљујући му се. Старац му тада рече: “Момче, гледам те већ данима како луташ од пекара до пекара и  како ни један неће да прихвати да те обучава. Крени самном и научићу те како да правиш чаробно брашно и чаробни хлеб.” Младић прихвати понуду и крете са старцем. Старац га је учио како да узгаја чаробно жито, од њега направи чаробно брашно и испече чаробни хлеб. Тај хлеб је имао моћ да, колико год га једеш, он не нестаје већ се непрекидно обнавља. Након две године обуке младић крете назад у своје село. Успут је чуо за једно царство где аждаја непрестано једе људе. Цар је понудио награду ономе ко аждају убије. Младић се упути ка том царству и стигавши тамо оде код цара. Од цара је тражио два сандука блага у колико их спаси од аждаје. Цар је то прихватио и младић се упути на планину где је аждаја живела. Када је дошао тамо, стаде пред пећину и позва аждају да изађе. Из пећине се чула страшна рика, и појави се аждаја љутито вичући: “Ко се то усуђује да ме буди из поподневне дремке!” Младић на то одговори: “Ја сам млади пекар и дошао сам да ти спремим нешто да поједеш, а за узврат ти нећеш јести више људе.” Аждаја љутито узвикну: “Ма какво спремање, бићеш ти сасвим укусан оброк за мене!” Младић јој на то рече:”Мене можеш увек појести, али прво пробај оно што ћу ти спремити.” Аждаја прихвати то и младић поче спремати чаробни хлеб. Како је одмицао у спремању, хлеб је све лепше мирисао, па аждаја једва дочека да га проба. Када је аждаја пробала хлеб, одушевила се и све што је више јела, хлеб је поново нарастао још укуснији него пре. Аждаја обећа пекару да више неће јести људе, а чувши то, цар испуни обећање и даде пекару два сандука блага.

Пекар, сада богат, упути се у своје село. Када је стигао тамо испричао је оцу и мајци шта му се дешавало, а благо искористио да обнови пекару и помогне свима у селу. Убрзо се чуло свуда у свету за чаробног пекара и чаробни хлеб, па су људи са свих страна долазили да купе његове производе. Од једном су сви у селу отварали мотеле, кафане и продавнице сувенира и читаво село је процветало и постало веома богато и цењено. Пекар се временом оженио и добио сина и ћерку којима је пренео сво своје знање.

Немања Матејић, ОШ "Свети Сава" Крагујевац

Zaleđeni grad

Jednom davno duboko, u mračnoj šumi, u kolibici živela je devojka. Imala je plave oči, narandžastu kosu i pegice. Jednog dana je otišla da bolje upozna šumu. Naišla je na još jednu veliku kolibu. Želela je da nastavi dalje ne obraćajući pažnju na tu kolibu, ali nešto je ipak vuklo da možda pogleda šta je unutra. Otvorila je vrata i svetlo joj je zaklonilo veliko čudovište koje se pojavilo pred njom. Bio je to čuveni Grinč. Grinč je bilo crveno čudovište visoko dva metra, bio je poznat po tome sto je jeo ljude. Devojka, uplašena pokušala je da pobegne, ali čudovište ju je zgrabilo i ubacilo u jedan ogroman crni lonac ispunjen vrelom vodom. Dok je čudovište seckalo luk, šargarepu i krompir devojka je izvadila svoj luk i strelu, pogodila čudovište i hitro iskočila kroz prozor. U nastavku šume naletela je na još čudnih bića. Prve su bile pečurke nagazne mine. Ako staneš na njih one će eksplodirati i pretvorićeš se u pečurku. 

Devojka je to znala pa ih je vešto izbegavala. Sledeći su bili leptiri hipnotizeri koji su ispuštali žuti prah koji hipnotiše. Srećom, izgleda da se leptirima dopala devojka i nisu je dirali. Nakon toga naišla je na ptice gluvačice. Nakon tri minuta slušanja njihove pesme ogluvi se. Devojka je zlaza to pa je zapušila uši. Posle svih tih prepreka devojka je naišla na močvaru prevaranata. U njoj će razne životinje uraditi sve kako bi te prevarili i pojele, čak mogu promeniti i oblik. Srećom naišla je samo na jednu takvu životinju, to je bio čovekoliki majmun. Majmun se pretvorio u čoveka i pokušao da zavara devojku, ali ona je baš to i očekivala pa je vešto izbegla njegove priče i trčeći prošla kroz močvaru. 

Posle 20 minuta hodanja najzad je ugledala svetlost, to je bio grad. Za devojku koja nikada nije izašla iz šume, to nije bio najdivniji prikaz jer je ceo grad bio zaleđen. To je uradio stari veštac koji je izveo u svojoj ledenoj palati. Jedini način da se grad vrati u normalu je pomoću čarobnog štapa koji je pripadao vešcu. Dvorac je bio na nebu pa je bilo teško doći do njega. U tom trenutku pojavio se čovek sa jednorogom. Njih dvoje su jedini u gradu koji nisu bili zaleđeni. Devojka je zamolila da joj čovek pozajmi jednoroga jer želi da spasi grad. I on čuvši šta ona želi dade joj jednoroga i ona polete visoko u nebo. Kada su stigli do palate skočila je sa jednoroga pravo na vrh palate. Uzela je konopac i spustila se u glavnu sobu. Veštac je spavao i devojka je pomislila da je to savršena prilika da uzme čarobni štap, ali veščev zmaj ga je probudio i upozorio na devojku. Devojka znavši da ne može da pobedi mudrog vešca, uzela je luk i strelu i pogodila ga u ruku, njemu je ispao štap iz ruke. 

Zmaj, devojka i veštac pojurili du da uzmu štap, ali gurnuli su ga sa zamka. Njih troje uspaničeni mislivši da je gotovo gledaju u štap kaji pada, dok u jednom trenutku nije poleteo jednoroga i uhvatio zubima štap. Devojka sva srećna pojuri do jednoroga koji je sleteo na zamak i zajedno krenuše prema gradu. Devojka je sa lakoćom vratila grad u normalu. Zahvalan princ odlučio je da će je oženiti. Devojka pristade i živeli su zajedno u zamku srećni do kraja života.

Teodora Bojić, OŠ "Sveti Sava", Kragujevac

Две сестре

Једном давно, пре много година у далеком краљевству живели су краљ и краљица. Након дуго година чекања жеља им се испунила и постали су родитељи две близнакиње. Девојчице, иако су рођене истог дана много су се разликовале. Једна је била скромна и добра, док је друга била себична i zla. Расле су у прелепом zamku. Једног дана краљ и краљица су умрли. Дошао је ред да ћерке, које су одрасле, преузму краљевство. Нажалост зла ћерка је желела да власт преузме само за себе. Отишла је код вештице, која је живела дубоко у шуми, да је замоли да јој помогне да се реши сестре. Вештица је злим чинима успавала добру принцезу i ноћи је одвела у шуму, у скривену пећину, коју је чувао страшни змај. Та вест се прочула међу шумским животињама, које су то препричавале по целом краљевству. Сви су били тужни, али нису смели да се супротставе злој принцези. Вест о заробљеној принцези стигла је и до суседног краљевства и младог принца. Принц је решио да оде до шуме у суседном краљевству, да пронађе злог змаја и ослободи добру принцезу и врати је назад у краљевство. Када је видела њен повратак зла сестра је почела да плаче и молила је за опроштај. Сви становници краљевства су желели да је протерају далеко у шуму, али се њена сестра сажалила и све јој опростила. Добра принцеза се венчала са храбрим принцем и живели су срећни још дуго година.

Ђурађ Ђурић, ОШ "Свети Сава" Крагујевац

Puž stolar

Jednog sunčanog jutra, dok je jutarnjim kapima rose čistio kućicu, puž se odlučio isprobati u stolarskom poslu. Nije znao kako početi. Plašio se da nespretnim radom ne upropasti lepotu nekog drveta pa je odlučio ukrasiti svoju kućicu. Mislio je, ako lijepo ukrasi svoju kućicu koju nosi na leđima, dokazat će sebi i prijateljima kako može biti uspešan stolar. Laganim ali sigurnim puzanjem mali puž došao je do starog panja. Odlučno je krenuo na posao. Počeo je trljati kućicu o panj kako bi joj dao željeni oblik. Stanovnici šume promatrali su puža koji se češe o stari panj. To je za njih bio jako neobičan prizor. Životinje su u početku sa zanimanjem promatrale što to radi mali puž, no ubrzo su se počele da mu se smeju - pa nije pužu suđeno biti stolar. Mali puž nije obraćao pažnju na reakcije životinja već je nastavio predano raditi ukrašavajući svoju kućicu.

Puž je napredovao sporo. Uvidio je da drvo nije dovoljno oštro za oblikovanje kućice. Pomoću drveta dobivao je blage i nežne linije. Trebalo mu je nešto tvrđe. Otišao je do stijene i počeo o nju trljati kućicu. Tvrda i oštra stijena bila je jako korisna za precizne rezove. No puž je morao biti dvostruko pozorniji kako nesmotrenim potezom ne bi oštetio kućicu. Vrijeme je prolazilo, puž je bio sve iskusniji. Naučio je kada i kako treba kućicu trljati o stijenu, zemlju ili drvo. Ovisno što bi želio postići služio se različitom snagom i vrstom pritiska. Vrijeme je prolazilo, a kućica malog puža postajala je sve ljepšom i ljepšom. Životinje su sve češće s divljenjem gledale sporog ali sigurnog majstora na djelu. Puž je i dalje neumorno radio. 

Prošla je zima. Mali puž okupao se u jutarnjim kapljicama rose. Obasjan suncem divio se prirodi oko sebe. Bio je sretan. Ukrasio je kućicu najbolje što je znao. Bio je zadovoljan svojim radom. Iznenada, iz vedra neba, pored njega sleti djetlić. Djetlići su poznati kao najbolji šumski stolari. Djetlić je čuo priču o pužu stolaru te se svojim očima želio uvjeriti o kakvoći njegova rada. Promotri djetlić puževu kućicu sa svih strana i poleti. Napravi par krugova oko kućice, sa svake strane pomno je pogleda i na kraju ponovo sleti pored malog puža. Pogleda ga u oči, zastane na tren i nakloni se. Za malog puža to je bila velika čast, jer djetlići se klanjaju samo velikim majstorima stolarima.

Od sreće i veselja što je njegov rad priznat, mali puž krene prema starom panju i zamoli ga za dopuštenje da ga ukrasi. Predano je radio na njemu. Nakon dugog vremena neprekidnog rada, učinio ga je najljepšim panjem u čitavoj šumi. Otad pa nadalje, za puža stolara uvijek je bilo posla. Tražili su ga da uređuje kućice drugih puževa, nastambe raznih životinja, čak i da gradi mostove i brane.

Mali puž stolar odlučio je podijeliti svoje stolarsko znanje sa drugima. Okupio je zainteresirane puževe i obratio im se: «Dragi prijatelji puževi, vi želite postati stolari. Ako želite ostvariti vaše želje imajte na umu jednu stvar. Sve se može kad se hoće. Trudite se, budite uporni i željni znanja. Uz trud i volju sve je moguće! A sad ću vam nešto reći o stolarskom poslu…» Puž stolar je pričao a drugi puževi su ga sa zanimanjem slušali. Nije prošlo puno vremena i svi puževi su postali pravi majstori – stolari. ❤️ 

Jovana Maksimović, OŠ "Sveti Sava" Kragujevac

Моја бајка

Био једном један дечак који је живео далеко иза седам мора и седам гора. Пошто је
живео далеко, он није имао другаре за игру и стално је био тужан. Мајка није могла да га
гледа како тугује па га је пустила у свет да нађе другаре. Понео је пуно хране, воде и
заштитне опреме. Ходао је дуго, дуго и наишао на шуму. Шума је деловала лепо и
безбедно али чим је крочио у њу, дрвеће је добило лик чудовишта и кренуло да маше
гранама, савија крошње како би га ухватило. Успео је да се спаси тако што се брзо
намазао маргарином за мазање, склизнуо је испод корења дрвета и успео је да побегне.
Дошао је до једног дрвета које му се учинило као добро место за одмор. Међутим чим је
легао испод дрвета да одмори, чудне птице из крошње тог дрвета су га нападале. Он им је на брзину бацио мрвице хлеба. Дечак је био тужан и све тужнији и тужнији, јер је време пролазило а он није успео да нађе ниједног друга. Али одједном зачула се граја деце. Деца су се весело играла на ливади. Али између дечака и ливаде налазила се кућа аждаје са седам глава. Аждаја је мотрила на децу и бирала које дете следеће да зграби, како је не би узнемиравали док дрема. Одједном дечак Горан, који је дошао у потрази за другарима извадио је мач и штит. Кренуо је у борбу са аждајом. Борио се као прави јунак, скакао, трчао и на крају, успео да забије мач аждаји у срце. Истог трена је потрчао на ливаду да се игра са децом.

Илија Милосављевић, ОШ "Свети Сава" Крагујевац

Zla princeza

Živela jednom jedna ružna i zla princeza. Niko je nije voleo, pa nije imala ni prijatelje sa kojima bi se družila. Zato je bila stalno usamljena i nesrećna. Kada bi šetala po vrtu oko dvorca, pratilo bi je samo njeno kučence, iako ga je ona stalno grdila i tukla.

Videvši kako je rđava, Dobra Vila odluči da joj pomogne da se promeni. Dok je jednog jutra princeza brala cveće i besno ga potom bacala iza sebe, ona se iznenada pojavi pred njom i tiho reče:

"Vidim, mlada princezo, da si zle volje, pa bih htela da ti pomognem. Učiniću te prelepom i veselom devojkom, ali zauzvrat obećaj da ćeš mi ispuniti tri želje", reče Dobra Vila.

"Hoću, Dobra Vilo, samo reci!", uzviknu princeza.

"Evo", nastavi Vila, "prva želja mi je da nahraniš siromaha, druga da pokloniš svoju haljinu nekoj sirotici i treća da nikada ne slažeš", reče joj Dobra Vila.

"Šta ima lakše od toga!", nasmeja se princeza i istog momenta zaboravi na sve tri želje.

Vila mahnu štapićem i princeza se preobrati u pravu lepoticu.

Trećeg dana od njihovog susreta Vila odluči da iskuša princezu - pretvori se u siromaha i pokuca princezi na vrata.

"Dobra gospo, umoran sam i gladan. Možeš li mi dati makar koju koricu hleba?", zamoli prosjak tihim glasom.

"Beži odatle, odvratna skitnico", povika princeza, "i da te više nikada nisam videla da se motaš ovuda!"

Posle nekoliko dana Vila se pretvori u sirotu devojku u pocepanoj haljini i pojavi se u princezinom vrtu.

"Lepa princezo", zapita devojka, "bi li mi poklonila neku od tvojih haljina, sigurno ih imaš mnogo?"

"Kako smeš tako nešto i da pomisliš?", izgrdi je ljutito princeza. "Bezobraznice jedna!", viknu i nahuška psa na devojku, te ona jedva pobeže.

Sledećeg dana Dobra Vila poseti princezu i reče joj:

"Čula sam da nisi nahranila siromaha, niti dala haljinu sirotoj devojci kako si mi obećala, znači zaboravila si na ono što mi duguješ?", upita je Dobra Vila.

"Ne, Dobra Vilo, sve sam učinila kako si mi rekla!", slaga princeza.

"Tako znači, ni treću želju mi nisi ispunila, jer me lažeš, nezahvalnice!", uzviknu Vila, mahnu čarobnim štapićem i pretvori princezu u drvo, a zatim nestade.

Nedugo zatim tuda prođe mladi drvoseča koji je pošao u šumu da naseče drva za zimu. Videvši veliko i lepo drvo, zastade, osmotri ga i pomisli:

"Ovo je baš onakvo kakvo tražim, veliko i jako".

Živela jednom jedna ružna i zla princeza. Niko je nije voleo, pa nije imala ni prijatelje sa kojima bi se družila. Zato je bila stalno usamljena i nesrećna. Kada bi šetala po vrtu oko dvorca, pratilo bi je samo njeno kučence, iako ga je ona stalno grdila i tukla.

Videvši kako je rđava, Dobra Vila odluči da joj pomogne da se promeni. Dok je jednog jutra princeza brala cveće i besno ga potom bacala iza sebe, ona se iznenada pojavi pred njom i tiho reče:

"Vidim, mlada princezo, da si zle volje, pa bih htela da ti pomognem. Učiniću te prelepom i veselom devojkom, ali zauzvrat obećaj da ćeš mi ispuniti tri želje", reče Dobra Vila.

"Hoću, Dobra Vilo, samo reci!", uzviknu princeza.

"Evo", nastavi Vila, "prva želja mi je da nahraniš siromaha, druga da pokloniš svoju haljinu nekoj sirotici i treća da nikada ne slažeš", reče joj Dobra Vila.

"Šta ima lakše od toga!", nasmeja se princeza i istog momenta zaboravi na sve tri želje.

Vila mahnu štapićem i princeza se preobrati u pravu lepoticu.

Trećeg dana od njihovog susreta Vila odluči da iskuša princezu - pretvori se u siromaha i pokuca princezi na vrata.

"Dobra gospo, umoran sam i gladan. Možeš li mi dati makar koju koricu hleba?", zamoli prosjak tihim glasom.

"Beži odatle, odvratna skitnico", povika princeza, "i da te više nikada nisam videla da se motaš ovuda!"

Posle nekoliko dana Vila se pretvori u sirotu devojku u pocepanoj haljini i pojavi se u princezinom vrtu.

"Lepa princezo", zapita devojka, "bi li mi poklonila neku od tvojih haljina, sigurno ih imaš mnogo?"

"Kako smeš tako nešto i da pomisliš?", izgrdi je ljutito princeza. "Bezobraznice jedna!", viknu i nahuška psa na devojku, te ona jedva pobeže.

Sledećeg dana Dobra Vila poseti princezu i reče joj:

"Čula sam da nisi nahranila siromaha, niti dala haljinu sirotoj devojci kako si mi obećala, znači zaboravila si na ono što mi duguješ?", upita je Dobra Vila.

"Ne, Dobra Vilo, sve sam učinila kako si mi rekla!", slaga princeza.

"Tako znači, ni treću želju mi nisi ispunila, jer me lažeš, nezahvalnice!", uzviknu Vila, mahnu čarobnim štapićem i pretvori princezu u drvo, a zatim nestade.

Nedugo zatim tuda prođe mladi drvoseča koji je pošao u šumu da naseče drva za zimu. Videvši veliko i lepo drvo, zastade, osmotri ga i pomisli:

"Ovo je baš onakvo kakvo tražim, veliko i jako".

Zamahnu sekirom, ali u tom pomisli:

"Šteta je poseći ovako veliko i lepo drvo. Koliko li mu je samo godina trebalo da poraste ovako lepo i snažno i krasi ovu poljanu? Potkresaću mu samo grane".

U tom se pojavi Dobra Vila i preobrati drvo u princezu, pa joj reče:

"Evo princezo, darujem ti ovog mladića za muža! Samo te njegova dobrota može promeniti!"

Princeza gorko zaplaka i obeća da više nikada neće biti zla.

Mateja Milošević, OŠ "Sveti Sava" Kragujevac

МИСТЕРИЈА ФЕНИКСОВОГ ДИЈАМАНТА

Коначно дошао је тај дуго очекивани дан. Хана и њени пријатељи Милош, Ана и
Стефан жељно су га ишчекивали. Одбројавали су месеце, дане и сате, напокон су га
дочекали. Одлучили су да се нађу код Хане кући и по први пут играју игру Мистерија
Фениксовог дијаманта. Истраживали су сваки чланак о њој, сваки детаљ и све
занимљивости. Игра Мистерија Фениксовог дијаманта је најбоља игра која је икада
направљена, ради се о потрази за дијамантом који поседује магичне моћи. Дијамант је
сакривен у вулкану Магмастон који чувају страшни орци.
Било је тачно 18:00 часова, сви су се окупили код Хане, купили су грицклице, слаткише и
сместили се у Ханиној соби где су планирали да проведу целу ноћ, желели су да победе
орке и постану владари Галитеје. У том тренутку кренуло је невреме, падала је јака киша,
тмурни црни облаци замрачили су цео град, чула се сташна грмљавина, дувао је јак ветар
и ломио грање на дрвећу, али то их није спречило да наставе игру. Прошло је неко време
када је и нестала струја, соба је постала мрачно место и нису видели једни друге од мрака
само би на једом муња обасјала тмурно небо и осветлила тиху и мрачну собу. Дуго су
седели у мраку ћутећи и не говорећи ништа, били су разочарани и нерасположени. Време
је пролазило и у том исчекивању су заспали. Прва се пробудила Ана, видела је магични
свет и сунце на небу, била је збуњена, па је пробудила остале. Првих неколико тренутака
билу зачуђени и нису веровалии шта се дешава мислили су да је само сан, али све је
изгледало тако стварно и шума и поглед. Галитеја је била пуна малених гоблинских
кућица, са пуно зеленила у двориштима и једним великим замком на средини града. У
даљини се видео вулкан Магмастон у ком су живели орци који су чували један једини
Фениксов дијамант који је имао невероватне моћи. Били су збуњени и схватили су да су у
игрици, јер нису били на познатом месту. Одлућили су да крену стазицом кроз шуму где
су срели гоблина Гандлопа који их је чудно погледао, јер никада није видео таква бића.
Били су много већи од њега, а ипак су били деца. Затим их упита:,, Да ли вам је потребна
помоћ?'' Одговорили су: ,,Да хвала. Можете ли нам помоћи да се избавимо одавде?
Гоблин на то одговори: ,,Како сте ви уопште дошли овде? Испричали су гоблину необичну
причу како су ту доспели. Гоблин мало размисли и рече им да пођу за њим. Гоблин је
изгледао необично имао је зелену кожу, оштре зелене уши, носио је широке панталоне
беле боје и мајицу црне боје, био је јако низак. Стигли у гоблинову кућу. Била јако мала,
са пуно намештаја, полицом пуном биљних зачина, разноразних противотрова, пуно
старих књига, малим округлим прозорима, округлим вратима и пуно слика које указују на
неке магичне догађаје. Ништа није говорио о магији и магичним штапићима што је и
зачудило дружину, јер је имао много слика и папира са исписаним магичним речима.

Милица Обрадовић, ОШ "Свети Сава" Крагујевац

Моја бајка

Nekada davno iz sedam mora i sedam gora postojalo je jedno kraljevstvo.U tom kraljevstvu vladao je jedan Kralj i jedna Kraljica.Oni su imali jednu kćerku i jednog sina.Sin ima se zvao Filip,a kćerka Anastasija.Jednog jutra baš  za Anastasijin šesnaesti  rođendan ona je nestala.Niko nije primećivao,sve dok njena mama nije ušla u sobu i zatekla prazan krevet.Svi su se zabrinnuli.Tražili su je  ali nigde nisu mogli da je nađu,svi su mislili da ju je neko oteo i daje više nikada neće videti ni naći.Dok duboko u šumici ona je slobodno šetala i skakutala,misrisala cveće,družila se sa raznim životinjicama i jela šumske jagodice.Ali posle nekog vremena  nešto je krenulo po zlu.Tako skakutajući kroz šumu naišla je na neke ljude lovce njije znala šta šta su.Bili su toliko strašni da se ona mnogo uplašila i počela da beži gde su je noge nosile.Dok je ona bežala u kraljevstvu se odvijao hitni sastanak,Kralj je naredio svom sinu Princu Filipu da ide i da pronađe svoju sestru.Princ Filip je odmah krenuo u potragu.Išao je na sva moguća mesta ali njoj ni traga,krenuo je i po šumi da je traži ali nje nigde.On nije hteo da odustaje pa je nastavio dalje.Anastasija bežajući od  njih naišla je na neku rupu i upala u nju,rupa je bila toliko duboka da nije mogla da izađe.Zvala je upomoć ali niko nije mogao da je čuje.Posle nekog vremena ti ljudi od kojih je bežala izvukli su je iz te rupe i zarobili je u nekom dvorcu.U tom dvorcu vladao je jedan Kralj sa kojim je njen bio otac smrtni neprijatelj.Vezali su je za stub tako da ni prst nije mogla da pomeri.Taj Kralj je imao sina koji je hteo da se oženi njome,zato što je bila prelepa princeza,ali ne zadugo pojavio se njen brat da je spasi.Oni su se tukli,samo što rat nije izbio,ali u toj bici njen brat je uspeo da pobedi.Njih dvoje su brzo pobegli i krenuli ka svom zamku.Kada su stigli njeni roditelji su bili mnogo ljuti na nju zato što je pobegla od kuće i ponosni na svog sina što ju je pronašao.Ali naj bitnije im je bilo da su se njih dvoje vratili živi i zdravi.I tako se nastavio dan u radošću i veselju i proslavljanju princezinog šesnaestog rođendana.

Софија Костић, ОШ "Свети Сава" Крагујевац

 Čarobna prepelica 

      U jednom dvorištu, u drvenom kavezu živele su tri prepelice. Svakog dana je dolazio dečak da uzme mala prepeličja  jaja.

      Jednog jutra je čuo glas najmanje prepelice: " Ako nas pustiš da odletimo na slobodu, ispunićemo ti tri želje". Dečak je pozvao sestru da je pita da li i ona ima neku želju. Zajedno su čučnuli ispred kaveza i poželeli : novu biciklu, malu kucu i odlazak na more. Otvorili su vratanca i pustili prepelice na slobodu.

       Dve želje su se ispunile a na treću će dečak i devojčica sačekati.

Лазар Гајић, ОШ "Свети Сава" Крагујевац

ПРИНЦ И МАЛА ВИЛА

Био једном један принц.Није имао среће у љубави,а његов отац је желео наследника,па га је терао да нађе себи љубав. Доводио му је разне девојке,али он ни једну није волео,тако да ни једна није могла да остане.Јадни принц је полако губио наду,наду је изгубио и његов отац.Али једног дана му стигне писмо од једног краља у којем му је други краљ рекао да има ћерку,којој не може наћи доброг мужа.И тако му предложи да пошаље свог сина код њега.Цар одмах на то пристане и син је кренуо на далеки пут.Принц није ни знао шта га на том путу све чека. У једном селу је стао да се одмори,код једног сељака у кући.Сељак му се чинио као поштен,али следећег јутра су по њега дошле слуге из тог царства и одвели су га у заробљеништво.У заробљеништву је провео 30 дана,али се њему чинило као 30 година.Ослободили су га и отерали.И тако млади принц настави свој пут.У једној шуми се изгубио,а тамо није било никог.И помиривши се са тим да ће спавати на земљи,он запали ватру и стаде размишљати.Одједном се пред њим створи мала вила.Она му рече да ће му показати прави пут до краљевства ако се заветује да ће бити добар до краја живота.Он је одмах прихватио и следећег јутра га је била усмерила.Путовао је још 5 дана и тад је најзад стигао у краљевство да упозна краљеву ћерку.У њу се заљубио на први поглед и одмах је одлучио да је она права за њега.И хтеде да је одведе у своје царство.То њен отац није дозволио и  оштро се противио томе,али га је његова жена убедила.И тако принц и његова девојка кренуше ка принчевом царству.Када су стигли принчев отац је био неописиво срећан јер му је нашао прави жену,и они су живели срећно до краја живота.

Андрија Јовановић, ОШ "Свети Сава" Крагујевац

Čarobna jabuka                     

Nekada davno jedni princ i princeza nisu mogli da imaju decu.Jednog dana princ je rešio da ide po svuda po kraljevstvu i da trazi lek.Sreo je nekog coveka i pitao ga za pomoć taj covek mu je rekao da njemu moze pomoci samo mudri starac koji zovi preko brda.Princ je odmah krenuo i posle dugog puta nadao je starca.Princ mu ispričao zasto je došao i starac mu je dao jednu jabuku koja princeza trebala da pojede.Starac mu je rekao ako zelis sina neka je pojede celu ako zelis cerki samo pola,princ kad je stigao kuci ispričao princezi i ona pocela da jede jabuku,ali kore od jabuke koje je oljuštila bacila kroz prozor.Sluškinja koja je cistila dvorište našla kore od te jabuke i pojela.Posle 9 meseci porodile su se i princeza i sluškinja,u istom danu.Sluskinja je rodila dečaka a princeza devojčicu.Bili su nerazdvojni kao deca i kada su odrasli mnogo su se zavoleli.Al princ i princeza nisu dozvoljavali da njihova cerka jedinica se uda za sin od sluge. Tada su njih dvoje rešili da pobegnu sa dvora.Tako su i uradili i ziveli srecno do kraja života.             

Jana Jović, OŠ "Sveti Sava" Kragujevac

Јасмин

У свету налик на овај али потпуно другачији, са улицама од белих и црних бисера, зградама од ничег другог него само корала живео је један чудан али налик нама свет под водом. У том свету свако ко би имао ноге био би чудан, али свако ко би имао реп био би поштован. Тај подводни свет се звао Морнида. Ту су живеле сирене, а права би реткост била да се роди сирена без репа. У овој причи се једним чудом то десило, ту малу девојчицу која је дисала воду уместо ваздуха и имала  ноге уместо репа назвали су Јасмин.  Она није била обична девојчица она је била нико други до ћерке краља Морнида који се звао Чекићар. Иако је била без репа сви су је волели због титуле и наследства Морниде.  Једанпут се шетаla  морским дном док је није  зауставио један сиренац и рекао: "Ако желиш да немаш ноге, а имаш реп мораш отићи на дно  Мординиске клисуре и наћи  светлећу шкољку, онда мораш отићи у ризницу краљевства и узети огрлицу од бисера твоје баке, и за крај препливај Мртво море и наћи ћеш зелени корал све то донеси мени и даћу ти напитак који ће те претворити у сирену“. Јасмин је истог тренутка отпливала до Мординиске клисуре, узела је једну алгу до ње и продрмала је. Алга је почела да светли, заронила је у клисуру и при дну је угледала светлећу шкољку, али она је имала чуваре, то су били зубати, бића осетљива на светлост са оштрим зубима и ако имају мала пераја јако су брзи. Јасмин је из свог школовања то знала, брзо јер прошла поред њих и бацила алгу на шкољку. Када су се зубати склонили од шкољке Јасмин ју је зграбила и однела до центра морског дна где ју је дала сиренцу. Што  се све више приближавала палати све се више плашила, а онда је дошла на идеју да потражи очеву помоћ. Њен отац се скоро увек могао наћи у соби са престолом или у соби злата, то је била омиљена соба њеног оца ту су били његови трофеји и постери из ратних похода. Јасмин је брзо отишла у собу са престолом где је затекла оца како потписује уговоре. Пришла му је полако погнуте главе и све му је испричала. Њен отац се мало замислио па ју је ухватио за руку и повео до једне просторије која је била сва прекривена коралима и закључана једним зарђалим катанцем.  Њен отац јој је дао кључ, Јасмин је са лакоћом отворила та врата и угледала осликане зидове, то су биле слике бића налик  њој. Отац јој је ово испричао: "Пре него што си се ти родила твоја бака је сакрила те предмете, она је знала да ћеш ти имати ноге уместо репа. Дању и ноћу је тражила рецепт за напитак али се неким чудом разболела и даље је тражила тај рецепт, а када га је нашла сакрила га је на њој омиљеном месту, а које је то место нико не зна“. Дао је Јасмин  до знања да не може да тражи тај рецепт нити да узме бакину огрлицу и затворио ју је у собу. Јасмин није одустајала него се искрала кроз прозор и ушуњала се у собу најближу ризници. Краљеви најбољи чувари су чували огрлицу али Јасмин им је наредила да јој је предају, они нису имали избора али нису ни знали за  Јасминине намере. Она је брзо отпливала до центра морског дна и оставила огрлицу поред шкољке. Њен последњи задатак је био да преплива Мртво море и да  нађе зелени корал. Њој се то учинило јако лако али није било. Она се никада није запитала зашто се то море зове Мртво море. То море је толико слано да чак ни полу сирена не може да преживи унутра али срећом технологија  у води је напредовала и измислила балон. Балон служи као залиха чисте воде за дисање. Јасмин је купила највећи балон што је нашла. Напунила га водом и отишла, стигла је скоро до краја пута, а њене резерве воде су почеле да се смањују. Коначно је угледала на крају мртвог мора, зелени корал. Враћала се дужим путем  кроз друга мора јер није могла поново да  га преплива у балону . Када се вратила и дошла до центра морског дна где ју је чекао сиренац са напитком у који је затим ставио зелени корал и дао Јасмини да попије. Она га је сумњиво погледала и попила све из чаше, истог тренутка је добила прелепи зелени и блистави реп а и њена коса је добила бео попут бисера прамен. До замка је пливала као никада пре и ушла у собу са престолом .Краљ је пао са трона и допливао јој у загрљај. Није веровао својим очима. Усред те дивне представе  Јасмин је постала више од принцезе, постала је принцеза кажњена на недељу дана, а шта се десило са сиренцем нико ни до данас не зна.

Наташа Новаковић, ОШ "Свети Сава"

Malo kraljevstvo

 

 Bila jednom jedna veštica koja je progonila jedno Malo kraljevstvo. 

 Priča zašto ih je ona progonila jeste zato što joj je kada je prolazila pored kraljevstva ispala žaba.Mislila je da su je oni uzeli,ali je žaba pobegla do jezera strave. U kraljevstu su živeli: kraljica Jelena, kralj Dejan silni, sin Petar III, kćer Kristijana i lavić Tomislav. Veštica Tidžana dolazila je prema kraljevstvu iz Smrdljive močvare gde joj je bila koliba sa napitcima. Nedelju dana se spremala da bi napravila napitak protiv lavića Tomislava koji bi ga pretvorio u kamen. Kada je došla do kraljevstva ugledala je dva stražara i morala je nekako da ih se otarasi. Razmišljala je i razmišljala i setila se da njen kolega iz veštičije škole ima napravu za smanjivanje predmeta i ljudi.Ta naprava se zove blaster za smanjivanje. Pozajmila je od kolege blaster i krenula prema kraljevstvu da bi sredila strazare,ali u tom trenutku se setila da je zaboravila napitak protiv lavića. Vratila se do svoje kolibe i tamo ju je sačekalo savršeno iznenadjenje. Tamo je bila porodica Kraljevića zajedno sa njenom žabom koju je izgubila i za to je optužila Kraljeviće. Porodica je krenula u popodnevnu šetnju i pored jezera su zapazili Tidzaninu žabu. Želeli su da joj to saopšte, ali ona nije bila kod kuće. I onda je Petar III smislio jednu sjajnu ideju, a ta ideja je bila da je svi zajedno sačekaju ispred njene kuće. Kada se veštica vratila i ugledala porodicu sve joj je bilo jasno. Lepo im se izvinila i pozvala ih na večeru. Kraljica Jelena tokom večere je dobila odličnu ideju da se veštica preseli kod njih u malo kraljevstvo. Veštica je to prihvatila i zajedno sa žabcem se preselila u njihov novi dom. Lavić Tomislav je bio presrećan kao i svi ostali zato sto je konačno imao društvo. 

 Veštica ustvari nije bila zla već je bila usamljena bez svog najboljneg prijatelja žabca. 

Danilo Rakić, OŠ "Sveti Sava" Kragujevac

 

 

PATKA IZ KUTIJE

 

Negde daleko u univerzumu. Bilionima i bilionima svetlosnih godina udaljenih od zemlje. Postoji jedna planeta toliko slicna našoj da nema razlike ali toliko ražličita da nema slincosti. Ta planeta je imala toliko uredne ljude i toliko uredne ulcie i toliko uredna nasilja svaka kuća je imala uredno dvoriste i bilo je isto kao i svako. Pomalo dosadno. Kuće su bile bele a krovovi su bili plavi sa zelenim odžakom. Sve baš sve  je bilo isto čak i ljudi. Naravno tu strči jedna kuća sa malo drugačijim ljudima.

“Ok… amm… trebam… a da trebam da prošetam Luisa i da nahranim zlatka ribića’’, rekla je devojcila dok je nije prekinuo njen brat dranjem. U drugom delu kuće njen brat se drao se jer  je glumio viteze.

’’Šta rad is to ’’,prodrala se devojcica.

’’ Naravno, ne radim ništa’’,odgovorio joj je Stefan.

U tom trenutku nesto je bilo udarilo o prozor.

’’ Da li si to ti ?”, upitala je Stefani

“ Ne, to nisam ja”, odgovara joj Stefan uplaseno.

Laganim koracima su krenuli na sprat. Stefan je polako otvorio vrata od sobe i pogledao u sobu. Nije bilo nista u sobi. Njima je sve laknulo.

“Ćao, sta to gledate?”, upitala je covekolika patka decu.

Stefani je pocela bežati, a Stefan je ostao tamo gde je stajao. Patka se izvinila Stefanu I pozvala Stefani. 

“Šta radis ti u našoj kuci?“,Upitala je Stefani.

“Nisam bitan ja nego vi, naravno niste ni vi bitni, samo se šalim, ne ne šalim se“, patka im je odgovorila dok je silazila u kuhiju. 

“ Hleb, gospodine patak?“pitala je Stefani.

“Nikako ne i ne i ne imam neke loše stvari posle hleba “Patka je odgovorila ljutito.

Patka ušla u sobu u kojoj je zabranjenj ulaz i počela da skače po ugaonoj garnituri.

Patka je ljutito podigla jastuk i počela da se se ljuti na slona ispod kreveta ali ga je slon uvukao u krevet. Počela je mala tuča ( slon je udario patku po kljunu a patka slona po surli), opasna tuča. 

“eto ga sad je mnogo bolje“, rekla je patka.

“ A, šta je ovde?“, pitao je Stefan dok je otvarao kutiju u dnevnoj sobi.

“ Nikako ne diraj to”,  Rekla je patka sklanajuci ruke  decaka sa kutije.

‘ To je kutija iz moje planete, to vodi skor do mog sveta.’, nastavila je patka dok je pila sok od jabuke .

Na nesreću prosuo je sok po haljini od mame Stefana i Stefani.

“ HaAaAa ko je spreman za pesmiuuu i idemoo

to sam ja patka znana 

svima omiljena hrana i

 ne znam nikakvog frana , i ako trebam da platim račun Ha“, govorila je patka dok je prolazila u kupatilo.

“nisam ja bolan ja sam pun love ja samm“, pevala je patka penjajuči se na sto u kuhinji.

“ Svi znamo da si samo propalica“, pogunjđala je ribica u akvarijumu.“

“ a jeli ko je u akvarijumu a ko napolju, ne moj sada da te bacima u wc šolju kod tvoje braće.”, patka opet počonje sa svađom.

“am gde sam stao, ne znam idemo u kuhinju”,patka se prisecala dok je kopala po fiokama.

“ Nee mama ce da dodje sa kolegama, kuca mora da bude čista”, rekla im je Stefani, dok je iza nje Stefan otvarao kutiju koja vodi do patkinog sveta.

Iz kutije je sluzi izletela i poceli kraci  od lignje da izlaze i da hvataju svaku stvar na svom putu (vaze, case, ramove za slike).

“ nee sta to radis, ovo je moja dimenzija zatvori odmah kutiju pre nego sto nas odvuce u nju, samo oni koji su iz moje dimenzije mogu da je otvore”, rekla je patka lupajuci krake metlom.

“ a sta sad da radimo, cela kuca je u neredu?”, pitala je stefani.

“ a imam ja resenje za to ovo su “, rekla je patka dok je otvarala kutiju i odjednom su izasla dava mala stvora.

“ jedan i dva vole da ih zovete i crno i belo, slatko i slano, dan noc,gore dole, ledvo desno vazduh voda,biber so, tisina buka,meko tvrdo, a mozete i lumpa i umpa. pricala je patka dok su jedani dva poceli da bacaju sve stvari na pod i da razmazuju ljubicastu sluz po zidu.

“ nemoj te da radite to, mama ce da dodje svakog trena”, stefani se ljutila.

“ evo oni ce sada to zavrse”, patka je rekla i ako je videla da su pogorsali stvari.

“ajde krenite zamnom.” rekla im je patka i pulako usla u nutra .

“oni ce zavrsiti ovo a mi idemo u moj svet da nadjemo nekog ko ce da pomogne”, patka im je rekle da bi usli.

“ a gde ovo vodi?” pitao je stefan dok se pripremao za spust.

“ nikog ne zanima”, rekao je jedan i gurnuo stefani i stefana u nutra.

“ i tu smo” rekla je patka kad su dosli do nje.

“ ja sam nasao gospodju W. i ona cisti”, patka je rekla i pocela da se penje uz metalni tobogan.

“ pa sad smo dosli zaso sad idedmo.”, naljutila se stefani.

“cuti i penji se” rekla joj je patka

“sta je sad ovo vi ste trebali da ocistite kucu?!” rekla je Stefani zaprepasceno

“ ne ne ja cu sada da ovo ocistim, zasto se ovo ne skida ?!”, stefani je bezuspesno cistila mrlje

“ma pusti to ovde je gospodja W. gde ste gospodjice Wendi?”, upitala se patka jer je cistatica otisla nazad u kutiju.

“ evo mama je stigla brzo idi u sobu sa jedan i dva a mi ce mo ovo “, Stefan je  rekao i gurao patku u sobu.

“ cao mama, evo idi tamo u sobu i ostavi hranu ja cu biti u sobi”, Stefani je rekla trcaci ka dnevnoj sobi.

“sta je sad ovo?” Stefani se zacudila jer je soba bila sasvim drugacija , bila je cista.

“ Stefane, tamo je pa” Stefani se odjednom prekinula kadje videla patku kako ulazi u kutiju.

“ Molim” odgovorio joj je Stefan.

“ Nista” Stefani mu je odogovorila i zapitala se gde je otisla sluz

“ sta je sad ovo stefane ?!” mama mu se razdrala jer je lord bio pun sluzi.

“ Nije to nista” rekli su u glas.

I tako se zavrsio lud dan ili ne. Mi to nikad necemo znati. Patka je u drugoj kuci negde daleko.  Mozda i u kuci pored. Nikad necemo znati.

Maša Rovčanin OŠ "Sveti Sava", Kragujevac

Furana-Avanture Feliksa lisice

Ukratko

Furana je srednjovekovni svet sa modernim aspektima popunjen životinjama koje govore i hodaju kao mi. Naša priča govori o jednoj od njih, lisici Feliksu, jednom lopovu koji nauči vrednost i smisao života kroz jednu zanimljivu avanturu.

Poglavlje 1 Domišljati lopov

 

Naša priča počinje mnogo mnogo daleko, pa, i ne baš. Ali ipak daleko. Ovo je Furana, jedan svet pa i malo previše sličan našem. Neki bi rekli da možda i jeste naš, ali ne baš sad. Nego više, nekada davno, ili možda čak i nekada kasnije. Naša priča kreće sa jednim takozvanim zavrzlenkom, Feliksom. Feliks je odrastao kao obična lisica, ali obična lisica nije dugo ostao. On je bio veoma radoznao, voleo je da krši pravila više nego bilo šta na ovoj planeti. A onda je Feliks odrastao, ali nemojte to da vas zavara, on je ostao isti mangup kao i dete. Ovde naša priča stvarno počinje. Bio je običan dan za Feliksa, kao i obično svratio bi u pekaru.

-Feliks: Druže, pa kako si (Reče hvatajući repom hleb).

-Pekar (Ni ne gledajući ga): Vrati hleb.

-Feliks (Imitirajući umoran glas):Ah, može li se ovde nekad dobiti hrana posle celog jutra punog napora.

-Pekar: Oboje znamo da ti ništa nisi radio celi dan.

(Ovo je bilo tačno, Feliks stvarno ništa nije radio celi dan).

-Feliks: Može li se onda ovde dobiti hrana bez ikakvog napora?

-Pekar (Zagledavši se u plafon): Pa, može u zatvoru, u dvoru kada kralj pravi gozbu… ali na sva ta mesta moraš da odeš zato, ne. (Dok je pekar pričao Feliks je uzeo tri hleba i davno otišao)

I ne znam da li sam vam rekao da Feliks nije jedina životinja koja može da priča na ovom svetu, ustvari svi su. Ljudi čak i ne postoje, barem ne još. Svakako, nazad na priču, naš junak se uputio ka centru grada u potrazi za još nečim da ukrade. Mora da se pitate zašto samo ne ode na posao, pa, u tome je bila stvar. Feliks nije imao posao, niti je ikada planirao da ga ima.

 

Poglavlje 2 Neočekivana vrednost

 Kada je stigao u centar spazio je svoju metu, to je bio providni kristal. Feliks je pretpostavio da je to verovatno bila bezvredna replika od stakla koju je kralj Leon naručio zato što nije imao dovoljno zlatnika za original. Feliks je mogao da ga proda za jedno sto zlatnika, dovoljno da ga hrani jedno dve nedelje dana. Iako nije imao puno para kralj je još uvek imao stražare koji su bili zapošljeni da čuvaju kristal. Ne bi bilo lako,  ali Feliks je znao kako da ih prevari.

-Feliks: Hej, momci, čuo sam da napadaju severne kapije grada.

-Stražari: Stvarno, deseti put ove nedelje, mora da stvarno žele da uđu.

(Feliksu se ovaj put posrećilo, zato što su stvarno napadali kapije grada).

 I, tako lako Feliks je ukrao kristal. On je očekivao da će biti mnogo teže (Skoro kao da je ovo neka bajka koju neko nije imao puno vremena da piše). Drugi stražari su došli da zamene smenu, i to baš u vreme da Feliks bude jedno pet metara ispred njih, držeći kristal.

Feliks potrča ka jugoistočnim kapijama planirajući da pobegne iz grada. Naravno, uspeo je u tome, ali to nije bio kraj njegovih problema.

Poglavlje 3 Poznati izbeglica

 

 Tokom svega ovoga kralj iz sporednog grada je dolazio u posetu kralju Leonu, i ispostavilo se da je kristal pripadao njemu, i bio je neprocenjiv. Ne samo to, nego je i dva grada pored izbila pandemija, i svi gradovi u okrugu bili su pod karantinom, a Feliks je upravo prekršio taj isti karantin. Naravno, u to vreme nisu imale ni vesti ni internet, a novine su izlazile na tržište samo jednom nedeljno. Ako već niste shvatili, ovo je bio veliki problem za Feliksa pošto sad nije samo tražen zbog krađe neprocenjivog kristala, nego i za kršenje okružnog karantina. Ali nemojte to da vas zabrine, on je već imao jatake, u slučaju da se nešto ovakvo desi. Pa možda i treba da vas zabrine, pošto su mu skoro svi upravo javili da ga previše ljudi traži, i da je preveliki rizik za njih i njihove porodice. Feliks je postajao očajan, imao je jednu zadnju opciju, morao je da ide kod „nje“. Mora da se pitate ko je „ona“, pa „ona“ je njegova bivša, ili barem jedna  od njih. Ona je bila prelepa pava, Luna, ali Feliksa naravno sve to nije zanimalo. On je živeo da bi krao, i krao da bi živeo.

-Feliks: Hajde luna, pusti me unutra.

-Luna: Ne!

-Feliks: Ama hajde, daću ti ovaj neprocenjivi kristal.

-Luna: ni sto kristala ne može da popravi šta si ti uradio meni.

(A ako se pitate šta je to tačno on uradio njoj, pa… raskinuo je sa njom, preko pisma, da, preko pisma)

Naravno Feliks nije hteo da prihvati da je to bilo pogrešno, stalno bi pričao: „Rekao ti ja to uživo ili preko pisma, isto je“. Pa, oko nečega toliko bitnog i nije bilo svejedno. Posle puno moljenja i plakanja, pustila ga je da spava kod nje, ili više u njenoj šupi. Mora da se pitate što nije samo provalio kod nje? Pa i ona je bivši kriminalac, bila je deset puta lukavija i spretnija od njega. Bila je jedini paun koji je mogao da leti.

A to je značilo da je njena kuća bila naoružana do zuba. Verujte mi, Feliks je nekoliko puta probao da provali unutra, ali nikad mu nije uspelo.

 

Poglavlje 4 Problemi u raju

 

Dok se Feliks smrzavao u šupi, Luna je mislila gde je pogrešila, šta je to uradila da je on ostavi na takav način. Njen bes je polako zamenjivala tuga, a vatru u njenom srcu je zamenjivala samo tiha kiša.

Njene tihe misli prekinulo je kucanje na prozor.

-Feliks: Hej, Možeš li me pustiti unutra

Luna bez ijedne reči otvara vrata i pušta ga unutra.

-Feliks: Pa, ovo je neprijatno.

-Luna: Kome si sad ukrao nešto?

-Feliks: Pa… znaš onaj kristal od ranije.

-Luna: O ne.

-Feliks: On pripada kralju iz sporednog grada.

-Luna: Znači ukrao si od kralja. I očigledno prekršio karantin (Reče čitajući novine).

-Feliks: Karašta

Pričali su tako celu noć. Sve dok njihovu priču nije odjednom nije prekinulo lupanje na vrata. Sledeće što su znali kraljevi vojnici provalili su vrata.

-Vojnik (Uveravajući koplje u njih): Ruke u vis!

Oni su probali pobegnu u drugom smeru, ali vojnici su ih okružili.

Luna: Šta si beše od koga ukrao?

-Vojnik: Oboje idete u zatvor za svoje zločine

Poglavlje 5 Uhvaćeni, a pobegli

 

Život u zatvoru nije bio lak za naše junake. Svaki dan bi bio ustajanje, kupatila, rad u rudniku, ručak, spavanje. I tako ukrug i ukrug. Ali za razliku od ostalih zarobljenika naši junaci su već planirali kako da pobegnu. Planirali su da prolaze kroz kanalizaciju, da beže na drugi kontinent, da…

I na kraju su samo pobegli iz rudnika kada čuvar nije gledao. Naši junaci sada su bili slobodni. Mogli su da rade šta god žele. Prvo su ispravili sve stvari koje su zgrešili i vratili sve šta su ukrali. Trajalo je dugo, ali na kraju se sve isplatilo, pošto su sada mogli da proputuju svet i osnuju porodicu. I sve ovo se na kraju desilo. Feliks i Luna su išli po celom svetu, gledajući najlepše predele. Osnovali su porodicu, venčali se, imali troje dece, i živeli srećno jedno deset godina. Nakon toga, nastavili su sa svojim starim načinima, čak su i uveli svoju decu u posao. Ali ipak su malo smirenije to radili.

 

Napisao Vuk Živić

 LICE U LICE 

 

Jednog dana u mestu gde gde niko nije dolazio i ne pomišlja da dođe, bila je jedna pećina toliko duboka i toliko mračna da se činilo kao da upija i uništava svu svetlost koja dođe u kontakt sa njom. 

U mraku pećine sedelo je stvorenje toliko čudovišno, da svako ko bi ga pogledao u lice bi bio prestravljen prizorom da bi u strahu i agoniji pokušao da pobegne, ali bi bilo prekasno jer čudovište napadne svakog ko ga pogleda u lice. 

 

Kada je kralj kraljevstva u kojem se pećina nalazila saznao za čudovište pozvao najbolje vitezove da pozove nove vojnike i pokaže im da se bore kao oni. Kada su vitezovi posetili svaku kuću u kraljevstvu i sakupili sve nove vojnike, brzo su napravili kamp u kojem niko ne može da im smeta dok treniraju. Među svim vojnicima izdvajao jedan vojnik koji se zvao Đorđe. On se izdvajao zbog svoje snage, hrabrosti i želje da porazi čudovište. U kampu Đorđe je upoznao mnoge prijatelje, ali je napravio i neprijatelje koji su mu otežavali priliku da postane vitez. Na treningu za borbu protiv čudovišta se niko nije pokazao ka dobar vitez, ali nakon meseci treninga svi su bili spremni za borbu. Kada su se podeleli na grupe i krenuli su na pohod, bili su zaustavljani mnogim preprekama, ali su uspeli da se izbore sa svim preprekama stigli su do pećine. Ispred pećine pripremili su se za borbu kada su ušli videli su najstrašniji prikaz u svojim životima. Bilo je to humanoidno stvorenje abnormalnih proporcija, veliko kao dva čoveka. Kada se prva grupa približila čudovište i pogledali mu u lice, čudovište je ustalo i počelo da plače svi su bili zbunjeni i nisu znali zašto, nakon 2-3 minuta plakanja čudovište je napalo svakog ko ga je pogledao u lice uništavajući sve i svakog na putu. Kada su svi vitezovi u grupi 1 bili uništeni, grupa 2 i 3 je bila napolju i čekali da se grupa 1 vrati, grupa 2 je sišla da vidi šta se desilo, ali Đorđe je zastao jer mu je nešto govorilo da bi se u suprotnom nikad nebi vratio i bio je upravu i zadnji ušao. Kada je stigao licem u lice sa čudovištem viknuo je grupi 3 da počnu da barikadiraju ulaz pećine dok on odvlači čudovište, što su i uradili. Đorđe je odvlačio čudovište kako je znao i umeo, ali nakon nekog vremena vojnik iz grupe 3 je viknuo Đorđu da ako ne izađe zabarkadiraće čudovište sa njim. Đorđe je krenuo ka izlazu kada ga je čudovište uhvatilo za nogu, uzpaničen rekao je da ga zabarkadiraju, ali u tom trenutku jedan od vojnika je bacio mač ka glavi čudovišta što ga je nateralo da pusti Đorđa. Kada su zabrikadirali čudovište, svi vojnici i Đorđe su bili srećni što su preživeli. 

 

Kada su se svi vratili kralj ih je odlikovao najvećim častima koje kraljevstvo nudi, i svi su se vratili svojim kućama. Dok su neki ljudi dolazili kod pećine da bi čuli kako čudovište lupa o zidove pokušavajući da izađe. 

David Veličković, OŠ "Sveti Sava", Kragujevac

 

 

 

Druga dimenzija

 

“ Svemir, pust kao i uvek, u potrazi za magičnim kamenom”, rekao je kapetan Džoni, “Potrebna mi je jača posada”. U tom trenutku je na kontrolnoj tabli zapištao alarm, koji označava približavanje nekom nebeskom telu. Osetio se jak udar i čulo se otvaranje vrata, brod su zaposeli vanzemaljci koji su bili jako visoki i zeleni. U odbrani od vanzemaljskih stvorenja, Džoni je pokušao upotrebiti trodimenzionalnu pušku, koja je služila baš za napad zelenih, ružnih, ljigavih stvorenja, kao što su oni. Pucao je, i eliminisiao jednog po jednog. U panici je pritisnuo dugme za vanbeztežinsko stanje, i svi su poleteli. Uspešno ih se otarasio i zatim je  izašao napolje, u potrazi za magičnim kamenom koji izgleda kao dragulj, svetlucav, šaren, prelep, ali nije bio tražen samo od Džonija, nego i od mnogih drugih, kao na primer: kapetan Miler, maršal Zek, i mnogi drugi...Džoni je tražio, tražio i opet tražio. Naleteo je na ozloglašenog  kapetana Ra, koji je takođe bio u potrazi za magičnim kamenom. Udružili su se, i Džoni je verovao da je sada Ra član njegove posade. Ra je znao, da čim nađe kamen, izdaće Džonija. U potrazi za magičnim kamenom naišli su na jednu prepreku, to je bila čuvena planina Mongus koju su pokušali da zaobiđu u širokom luku, ali im nije pošlo za rukom. Odlučili su da se jednostavno popnu na vulkan, i znajući da je kamen veoma, veoma daleko, probali su da što brže pređu tu vulkansku planinu. Primetili su da nešto šljašti u tom vulkanu, izgledalo je kao neka plava materija. Prvo su pomislili da je to neko biće koje koje je odlučilo da se kupa u vulkanu, ali su tek onda počeli da sklapaju kockice. Videli su kristal kako izranja. S’obzirom na to da je Džoni samo sluga Rau, Ra ga je naterao da uzme kristal sam. Đžoni to nije hteo, pa ga je Ra gurnuo i onda se Džoni probudio. Shvatio je da je to bio samo san. 

Petar Đokić, OŠ "Sveti Sava", Kragujevac

 

                     Moja bajka 

 

Ovo nije bajka kao svaka bajka . 

Ovo nije bajka pisana samo za decu . 

 Ovo je bajka u koju bi voleo da poveruje svaki odrastao covek ove nase zemlje . 

Majka mi je pricala da se njen dan zavrsio u pola osam uvece kada je gledala emisiju   Laku noc deco , a ja umesto da citam price i bajke  gledam kako svakog dana traye pomoc ya neko obolelo dete . 

Ovo je njihova bajka .

Ovo je bajka u kojoj su deca zdrava , vesela , bezbrizna  razdragana  . 

Ovo je bbajka u kojoj je jabuka zdravo voze u kojoj pijemo cistu vodu sa izvora zajedno sa sumskim zivotinjama , u kojoj udisemo cist vazduh . legnem i razmisljam kako pronaci lek za tu opaku bolest . Zagrlim jastuk i zamislim drvo zdravlja gde umesto preskupih lekova prosto dodjes i  uberes svoju grancicu spasa potpuno besplatno jer svaciji zivot jednako vredab  eto toje moja bajka . Iod tada su ziveli srecno do kraja zivota.  

Marta Jević, OŠ "Sveti Sava", Kragujevac

 

 

Бајка   

Био једном један момак по имену Марко који је живео са својом мајком и својим псом. Није имао никог другог мајка му је била краљица а он је убрзо трбо да постане принц . Они су се много волели и живели веома лепо . Штитили су једни друге и у добру и у злу. Били су добри људи и помагали сиромашнима. После неког времена његова мајка Милица је у познала грофа Франка ,за кога се убрзо удала . Марку се гроф баш и нје допао од смог почетка му је био чудан .Неколико месеци након удаје Марко је приметио промену у понашању његове мајке . Особа којој је највише веровала сад га не примећује. Није знао шта није у реду , нјегова мајка је слушала само мужа радила смо оно што јој он каже.Временом су почели да га малтретирају,чак су изгубили нјеговог пса .Што је Марка највише повредило и размишљао је да уради самоубиство.У међу времену Марко је чуо телефонски разговор између Франка и његовог пријатеља у коме је причао како је успешно зачаро Милицу и како све тече по плану.У том трнутку Марк схватио шта се дешава али није знао о чему се ради.Чуо је причу о неком чаробњаку који скида све могуће чини, али да би некако дошао до њега мора да пређе дугачак пут пун искушења.У почетку није хтео да крен на тај пут ,али је размишљао и одлучио да ће учинити све да спаси своју мајку.Без икога,остављен кренуо је на пут. Нашао се у једној мрачној шуми и морао је да нађе излаз. Трагајући сатима нападале су га разне звери, почео је да халуцинира и видео је свог пса који гори у пламену а он није смео да учини ништа поводом тога .Јер ако начини један погрешан корак могао би изгубити све .После много трагања и мучења Марко је нашао  излаз и дошо до чаробњака.Испричао му је шта се дешава са његовом мајком.Чаробњак је био веома уплашен и одма је сзнао о чему се ради,јер како каже то није била обична магија да је користе само одређене особе које имају дара и уједино су много опасни. Да би зауставио магију чарабњаку је птребан прамен косе од особе која је бацила магију.Марко је отишо кући и размишљо како да одсече прамен косе очуху .Размишљао је али ништа .Међутим угледао је очуха како спава и одлучио да ризикује,јер нема шта да изгуби.Узео је маказе ,пришао очуху и одсекао му прамен косе. Чаробњак је направио напитак који је Франко морао да попије.На принцу је био још један задатак,јер га очух не воли и није знао како да натера да попије напитак.Међутим док је њихова служавка правила чај Марко је пришао и напитак сипао у чај .Очух је одмах попио чај и након тога је одмах заспао .Убрзо је принц приметио другачије понашање његове мајке,понашала се веома боље ,а у једном тренутку је и  угледао свог пса и пчео да плаче од среће. На месту где је његов  очух спавао угледао је зеца .Тај зец је био његов очух који нији успео да им одузме краљевство већ су га савладали .Зец је постао принцов кућни љубимац. А после неког времена Марко је постао принц озенио се и сви заједно живели су срећно до краја живота .   

Milovan Korićanin, OŠ "Sveti Sava", Kragujevac

 

 

НЕБЕСКИ ГРАД

 

Некада давно, живела је једна краљевска породица, вољена у целом краљевству. У тој породици су били краљ и краљица који су имали три сина Алексу, Перу и Стефана и једну ћерку Даницу. Браћа нису пазила на своју сестру осим  најмлађег брата Стефана који је увек бранио сестру.

Даница је била толико лепа и нежна да су чак Сунце и Месец гледали у њу кад год би је срели, а Стефан је био неустрашив и храбар витез.

Једног дана, иза дворца појавила се ниодкуда једна велика шума где је принцеза Даница са својим братом отишла да провери како се та шума од једном створила. Када су пролазили кроз шуму, принцеза је застала и рекла свом брату да је видела неко чудно биће које је имало чудна плава крила са белим шарама и руке које су светлеле попут свица. Брат јој није веровао и предложио је да седну на неки пањ да се принцеза одмори. Тако ниодкуда су се чули кораци као да им неко прилази све ближе и ближе. Почело је да шушти лишће, принцеза се уплашила и сакрила иза свог брата. Стефан је отишао да провери да нема нечега иза дрвета и видео је оно биће које му је принцеза описала. Извадио је мач и хтео је да га нападне али одједном је то биће проговорило: ,, Немој да ме убодеш, показаћу ти чудесан свет на облаку. Одмах је изнад оног дрвета”. Стефан је позвао Даницу и питао је да ли да верују овом чудном створењу? ,, Ја му верујем. Како се зовеш?” Упитала га је Даница. ,, Зовем се Кајл, пратите ме ако желите да видите чудеса нашег града”. 

Даница и њен брат су кренули са Кајлом и стигли су до једног великог, високог дрвета. ,,Зашто ми стојимо код овог дрвета?”, питао је Стефан. ,, У овом дрвету се налазе тајне степенице које воде до небеског града”, рекао је Кајл. ,, Како ћемо да уђемо у то дрво?”, питала је Даница. ,, Морамо да кажемо лозинку”, одговорио је Кајл. ,, Која је лозинка?”, питао је Стефан. 

,, Лозинка је: Ја имам поморанџу!”, одговорио је Кајл. ,, Ко смишља ове лозинке?”, рекао је збуњено Стефан. Дрво се одједном отворило и у њему су биле степенице које су водиле до града на облаку. ,, Колико има још до горе?”, упитала је Даница. ,, Још око педесет степеница”, рекао је Кајл. Тако су они ишли све док нису стигли до врха. Када су стигли Даница и Стефан нису могли да верују да ово постоји. 

Угледали су велике шарене зграде и куће како се простиру по целом облаку. Све је било весело и шарено. Птица је било свугда. Даница је имала жељу да сазна где то одлете птице кад оду са земље и жеља јој се остварила. На облаку је било прелепо. Уместо траве и земље газили су по облаку, уместо мостова користили су дуге, уместо коња користили су неке летелице који људи на земљи никада нису видели. Они нису имали кишу и снег зато што су били изнад облака. Чак су и неке куће летеле као мала острва. Даница је рекла како би хтела да живи на облаку. Кајл ју је изненадио, дао је њој и брату једну кућицу где могу да буду  када су на облаку. Та кућица је била изграђена од неког глатког и меканог материјала које Даница и Стефан никада нису видели. Кров је био жуте боје изграђен од жуте чоколаде. Унутра је све било уредно и шарено као и напољу. Даница и Стефан су се захвалили Кајлу и питали га како се зове град? Кајл је рекао: ,, Овај град се зове Скајотопија, али постоји још један град на црном, кишном облаку. Тај град је пун нереда и лоших људи. Све је црно, прљаво и ружно. Тај град се зове Меситопија”. 

,, Постоји још један град?”, рекла је зачуђено принцеза.

 Након тога Кајл им је показао неке његове пријатеље и рекао је да ће им показати Контролни торањ. Принцеза га је упитала: ,, Шта је то Контролни торањ?” Кајл јој је одговорио: ,, То је највећа кула у нашем магичном свету. У њему се налази Скајов сат који контролише равнотежу и мир на нашем облаку. Ако неко помери казаљку, равнотежа ће се пореметити и наш град ће пасти на земљу”. Кајл их је одвео до Контролног торња и показао им је Скајов сат. Скајов сат је био толико велики да је заузео пола једне собе у Контролном торњу. Уместо казаљки били су чаробни штапићи, био је исписан чудним словима и из сата као да је излазила нека чаробна прашина. Сат је био добро заштићен да га неби неко оштетио зато што би то нарушило равнотежу у Скајотопији. 

За неколико дана када су Даница и Стефан пролазили кроз шуму, одједном су почели да ударају громови, да пада киша и да дува ветар као да је задњи дан света. Даница и Стефан су се уплашили и брзо су потрчали ка облаку. Када су се попели на облак видели су како се црни облак судара са Скајотопијом. Муње и громови су ударали свуда. Даница се уплашила и отрчала по помоћ из њеног краљевства. Позвала је своја два брата и остале витезове из краљевства. Одвела их је до облака и наредила им је да штите облак. Витезови су били збуњени и нису знали шта раде и где се налазе. Војници из Месотопије су оштетили Скајов сат и бели облак је почео да се руши. Краљ Скајотопије Скај умислио је да је ово крај његовог облака али и даље није престао да се бори. Стефан се сетио једне приче коју му је отац причао како се може са два чаробна штапића, мачем и власом принцезине косе призвати змај довољно велики да подигне град на белом облаку и да одува други.

Стефан је позвао Даницу и извадио чаробне штапиће из сата. Ставио је два штапића, влас Даницине косе и његов мач и понављао: ,, Највећег змаја желимо да црни облак победимо”. Даница је поновила са њим и одједном се ниодкуда појавио велики, црвени змај са великим оштрим зубима. Даница је наредила змају да спаси бели облак и да уништи црни, кишни облак. Змај је дунуо и одувао црни облак далеко иза чак седам мора и седам гора. Кајл и његови пријатељи су поправили Скајов сат који је обновио цео град. Краљ Скај је био захвалан Даници и Стефану. Скајов сат је од тада променио име у Даничин и Стафанов змајев сат.

После великог славља због победе Скајотопије, убрзо је Стефан постао краљ чудесног града на белом облаку, а Даница се удала за сина бившег краља Скаја.

Данило Лабудовић, ОШ "Свети Сава", Крагујевац

 

 

Пастир-Принц 

Једном, у једном краљевству, са својим старим оцем, живела је принцеза  Хира. Како је мати царица млада умрла, цар веома размази своју кћи.  Угађаше јој у свему и свачему. Толико је размазио да је временом и њему  самом сметало. Дуго је размишљао шта би за њу било најбоље па одлучи  да је уда. 

Кад то чу Хира се надури, те рече да јој нико није дорастао, али ако јој  који сатка најлепши огртач од овчијег руна и засени је, пристаће. Недалеко у сиромашнијем делу краљевства, међу пастирима живљаше  један младић у блатној кући, покривену сеном, са мајком која је била на  самрти. Мати га једно вече позва и рече му да ће умрети али како га не би оставила самог оставиће му фрулу. Младић је био радознао каква је то  фрула, а мати му рече кад год си у невољи а ти је засвирај и видећеш шта све она може, али да не делује без храбрости. 

Једном изведе своју једину преосталу овцу на испашу и тек што га топло  сунце успава, зачу некакав шум, кад се осврте угледа огладнелог вука.  Сети се мајчиних речи, охрабри се, па засвира фрулу, а вук кад је чуо ту  чаробну мелодију поче да плеше и тако занешен у мелодији одплеса у  дубоку шуму. Младић је био задивљен.  

Убрзо дозна од сељана да цар тражи најлепше рухо за огртач своје једине кћи у замену за њену руку. Охрабри се и смисли план. Узе своју једину  овцу, понесе чаробну фрулу и упути се ка двору. Мислио је у себи; немам  шта да изгубим! 

Кад стиже испред двора, цар се зачуди како овај носи живу овцу, -зар  нисам тражио огртач од руна! Пастир га брзо умири и рече му само да га  пусте у принцезине одаје и дају му прилику. Цару то беше смешно па га  пусти више како би га на крају исмејао...Пастир стаде пред принцезу а  она поче да хистерише што су пустили једну прљаву овцу у њену собу од  свиле и кадифе. Цар се поче смејати и све остале слуге у двору. Принц  затим узе своју фрулу и не марећи за њихов подсмех, самоуверен у својој  намери, охрабри се и засвира. Овца поче да плеше такав плес какав до  сад нико видео није. Одједном сви престаше да се смеју и задивљено  гледаше у спектакл. Цар кад виде како задивљено и напокон задовољна  његова кћи крајичком ока гледа пастира, све му би јасно. Одмах их  благослови. Принцеза и пастир се венчаше, овцу приредише за гозбу, од  крзна направише огртач за венчаницу, а музика им би чаробна фрула.  Цар доживе дубоку старост, а пастир и принцеза живеше у вечитој  хармонији и музици. 

Вељко Петковић, ОШ "Свети Сава", Крагујевац

 

 

ROBOT

Nekada davno u nekom gradu,sivom od betona, ziveo je decak.Cesto je bio usamljen,nije imao ni jednog pravog prijatelja,nikoga ko bi za njega bio tu i u koga bi imao dosta poverenja.Jednog dana kada se igrao sa plasticnim igrackama raobototima.Pozeleo je da jedan od njih ozivi i bude njegov tajni prijatelj.

I kao da je Bog cuo njegove reci mali plasticni zuti robot zatrepat mali plasticnim ocima.Pokrenuo se i uskocio u djep od njegove kosulje.Decak ga izneadjeno upita

- kako is to uradi,ko si ti

- ja sma tvoja zelja zar ne

- odgovori igracka.Pomoci cu ti da pronadjes prijatelja,ali moraces da ispunis neke uslove ako zelis moju pomoc.

-Dobro pristade decak-koji su to uslovi?

-Ne smeš izgovoriti ni jednu ruznu rec,ne smeš nikome uraditi niti pomisliti ništa loše,jer ako to uradis čarlija ce nestati i zauvek ceš ostati sma!

Tako poceši novi dani.Decak se nije odvajao od zutog robota.Svuda ka je nosio sa sobom - U školi,u parku na ulici,na igralište.Trudio se da ispuni svaki njegov uslov.Svakome je prilazio sa osmexom,u pekari je govorio dobro jutro,zastitio je psa koga su matretirali,i poceo je da uziva u tome.Vise nije sedeo satima za kompijuterom i nije imao onaj bleduci izarz lica.Poceo je da primecuje ljude oko sebe i da upoznaje svoj grad,koj uopšte nije bio siv.Jedne veceri dok je vecerao,zazvonio je telefon.Podigao je slušalicu i cuo:

-Zdravo!  Ja sam Milos iz parka.U nedelju si mi pozajmio svog rbota,bas sam bio srecan! Juce sma dobio crvenog,xajde,zajedno da se igramo!

-Dolazim! -Veselo je uzvikno decak.

Kada je spustio slusalicu i zavuako ruku u djep,sxvatio je da robot vise nije tu.Bio je na polici sa ostalim igrackam.Decak mu je šapnuo:

-Xvala ti!

Istrcao je napolne i od te veceri Milos i on su bili najbolj prijatelj.

 

Stefan Rakočević, OŠ "Sveti Sava", Kragujevac