Уклето село

УКЛЕТО   СЕЛО

аутори: Миодраг Б. и Милош Б.

Било једном једно уклето село у Русији, које се звало у преводу на српски – Земуница.

     Једног дана дође пун аутобус страних туриста у ово село. Затекну мир и тишину у селу, у коме се чуло само хујање снажног ветра. Ушли су у неку напуштену колибу, где су затекли неку стару, јако стару баку. Она их упита:

     - Где сте кренули, децо?

     Они, не знајући где су заправо пошли, одговоре:

     - На излет.

     Старица им објасни о чему се ради, и да свакога дана у том селу двоје људи нестане. Она је једина још остала у том селу.

     И стварно је било тако како је старица рекла. Сваког јутра кад би се пробудили у тој колиби било их је све мање и мање.

     Од аутобуса пуних туриста остаla су још само њих двојица. Старица је следећег јутра преминула, а њих двојица који су једини још преостали, хитно, са огромним страхом, побегну из села, док су још живи. Uspeli su, sтиглi su живи и здрави својој кући. Прича о уклетом селу се прочула свуда. Село је нестало, а на том месту је израсла шума.

Дух у кући

Duh u kući

autor: Andrea M.

извор за слику:Леда Силото

     Možda niko ne veruje više u duhove, ali, duhovi su stvarni. Da su oni naša mašta i da mogu da se pojave samo na filmu i u crtaćima, to nije istina.

     Jedne noći je devojka po imenu Tawa ostala kod kuće, sama, pošto su joj roditeqi otputovali. Jedva je dočekala da pozove prijateqe, da pravi žurke i uživa tih nekoliko dana. Ali, stvari nisu išle baš onako kako je ona zamišqala.

     Uzela je telefon da bi nazvala prijateqicu. Telefon, međutim, nije radio. Mislila je da tata nije platio račun za telefon. Uplašila se da neće biti društva i da će ostati to veče sama, pa je morala hitno nešto da smisli. Iskokala je kokice, udobno se smestila u fotequ i počela da prebacuje kanale na televiziji, da vidi hoće li naići na neki dobar film. Tako je nabasala na horor „Krvava devojka“. Kad je film završio, krenula je na spavawe.

     Prošla je kroz hodnik. U wemu je stajalo veliko ogledalo. Krajičkom oka je u ogledalu videla belu senku. Pomislila je da joj se priviđa, ali se ipak, malo i uplašila, zbog filma. Otrčala je u krevet i pokrila se preko glave.

     Taman pre nego što će pasti u san, setila se da nije zakqučala vrata. Ustala je i tiho otišla do wih. Čula je nekakvo lupkawe, ali je mislila da je to promaja, jer nije bila zatvorila prozor.

     Ali, to nije bio prozor.

     Čudno se osećala. Jeza joj je prolazila telom i bilo joj je jako hladno. Pomislila je – duh! Ali, duboko u sebi verovala je da duhovi ne postoje. Shvatila je da ona to nije pomislila, već naglas rekla: duhovi ne postoje.

     Odjednom, vetar je počeo jako da duva, televizor se mnogo puta upalio, pa ugasio, a na zidovima su se pojavile crne senke mrtvih qudi.

Iznenada, iza Tawe pojavi se osoba, sva u belom, dugačke kose. Pozvala ju je po imenu:

- Tawa, duhovi ipak postoje!

Ta spodoba uhvatila ju je za nogu i počela je vući na najmračnije mesto u kući. Tawa je vrištala, otimala se... ali joj to ništa nije pomagalo.

     Posle pet dana roditeqi su se vratili kući i zatekli mrtvu svoju kćerku, na podu. A na zidu, wenom krvqu je bila ispisana poruka: „NEMOJ BITI TAKO SIGURAN U SEBE, JER – SVAŠTA JE MOGUĆE...“

BUHAAAAAAA...