Bojana u noćnoj avanturi

autor: Anastasija T.

                        Bila jednom jedna Bojana, koja četiri godine, tamo iza brda i dolina, još uvek nije spavala. Plašila se mraka i nikako nije mogla da zaspi. Nije htela da ugasi svetlo i pitala se da li se Stefan, Jelena i Ivana takođe plaše mraka.

                Iznenada je čula kuckanje na prozoru. Pogledala je prema prozoru i veoma se iznenadila. Prelepa devojčica smešila joj se kroz prozor.

                - Nemoj da se plašiš, - devojčica joj nežno reče, uđe i sedne joj na krevet. Imala je divnu dugu kosu i tamnoplave oči.

                - Zovem se Noć, - predstavila se. – Čula sam da me se plašiš, pa sam došla da ti pokažem da nisam baš toliko strašna. U stvari, ja sam dobra i lepa kao moj brat, - rekla je Noć.

                - Ko je tvoj brat? – pitala je Bojana.

                Noć joj objasni da je njen brat Dan, i pita je da li želi da ga upozna. Bojana klimnu glavom. U tom trenutku dečak uđe u sobu. Bio je plave kose, svetle kože i plavih očiju:

                - Zdravo, drago mi je što sam te upoznao, - rekao je Dan.

                Bojana još uvek nije mogla da poveruje kakvi su joj to gosti došli! Kako da ste vi tako različiti, a brat i sestra ste?  - upita Bojana.

                Noć se nasmešila: - Mi smo u stvari isti, samo se naše boje razlikuju.

                - Ako ste isti, zašto se ništa ne vidi noću, a sve se vidi danju? – Bojana je bila uporna.

                - Noću se vide prelepe stvari, - rekao je Dan. – Mnoge se čak vide samo noću. Bojana se začudila i pitala koje su to stvari. Dan se nasmejao: - Draga sestro, mislim da bi trebalo da povedeš našu novu drugaricu na mali izlet. Ja bih voleo da mogu da pođem sa vama, ali moram brzo da požurim sa Suncem na drugu stranu planete. A sada, zdravo. Nadam se da ćete se lepo provesti!

                Noć i Bojana su krenule ka prozoru. Noć joj kaze: - Spremi se. Ovo će biti leteći izlet. Tog trena Bojana oseti da joj noge više nisu na zemlji. Ona više nije bila u sobi. Letele su vazduhom i preletele oblake.

                - Eh, kad bi me sada videli Jelena, Stefan i Ivana... – pomislila je Bojana. Bojana je želela da upozna gospođu Mesec, koja je bila lepa i mila. Bojana je saznala da je njen posao da pazi na zvezde i Zemlju: - Ja stojim ovde visoko da bih videla sve. Tako sam sigurna da sva deca mirno spavaju.

                Noć je objasnila da je Mesec Sunčeva sestra. Noć i Mesec su najbolje drugarice, baš kao Dan i Sunce.

                Došlo je vreme da se Bojana vrati kući. Kada su ušle u Bojaninu sobu, ona je htela da postavi još nekoliko pitanja drugarici: - Kako to da se zvezde i Mesec ne vide preko dana?

                Noć je odgovorila: - Ja sam tako tamna, a pošto je njihova svetlost jaka, možeš lako da ih vidiš, međutim, Dan je svetliji od svih. Bez obzira što oni svetle, nemoguće ih je videti u njegovom prisustvu.      

                Uskoro je bilo vreme da Noć ode. Bojana joj se zahvalila za sve ono čemu su je naučili i mahala joj je dugo sa prozora. Setila se kako je njena kuća sa nebeskih visina tiha i mirna.

                Bojana se više nije plašila mraka. Znala je da je Mesec čuva, nju i njene drugare, a da zvezde ispunjavaju neostvarene želje...