Авантура на сплаварењу Таром

извор слике: https://www.raftingtara.com/

аутор: М. П.

         По завршетку четвртог разреда један део летњег распуста провео сам са татом код бабе и деде, на северу Црне горе, у једном селу на обронцима Дурмитора.

        Увек сам волео да гледам, при јаком, планинском сунцу, снежне врхове Дурмитора, а деда би ми говорио о називима села која сам видео. Близу дедине куће је и кањон реке Таре. Волим да ходам кањоном и проучавам га. Када сам био млађи него сад, много сам се плашио и прићи, а камоли погледати низ кањон. Кањон је дубок, литице су стрме, чује се звук реке, а вода је бистра, брза и зелена. Чини ми се да је само ту цвеће тако живих, јарких боја.

        Једног топлог августовског јутра, тата, стриц и стрина одлучили су да идемо на сплаварење Таром. Место поласка био је камп Брштановица. На сплаву нас је било осморо. Добили смо гумене заштитне прслуке  Запљускивали су нас хладни таласи Таре. Таласи су бацали сплав час на једну, час на другу страну. Вода Таре је чиста, прозирна, па се кроз њу види камење, а са стране су стрме литице прекривене боровом шумом.

        Имали смо паузу код једног водопада. На сплаву је, поред тате, стрица, стрине и мене, била и тетка са својом породицом. Иван и Зорица, моји брат и сестра од тетке старији су од мене и сада студирају. Сви смо, осим стрица, пажљиво силазили са сплава. Мени је тата додао руку и ја сам се нашао на обали. Стриц је хтео да пређе преко малог водопада, који му се учинио, како нам је касније причао, баш јако мали. Међутим, није било тако. Он је закорачио, окренуо се и пао. Сви смо се јако уплашили. Тата је потрчао према водопаду. Утом је стриц успео да се заустави и устане. Коса му је била сасвим мокра, а он је дрхтао од хладноће. Иако је био август, вода Таре је јако хладна.

        Касније смо наставили сплаварење. Вода је била све бржа и бржа, а сваки час прошли бисмо поред неког малог водопада. Разгледао сам околину и одједном зачуо се преплашен узвик моје сестре Зорице. Сплав се наш окренуо, заљуљао на једну страну, а ја сам се грчевито ухватио за тату. Хладни таласи Таре су ме пљускали по лицу, а коса ми је била очас сасвим мокра. Био сам јако уплашен. Међутим, вођа сплава је повратио равнотежу и ми смо срећно стигли на обалу.

        Вожња је трајала три сата и завршила је једним ручком на ушћу Таре и Пиве у Дрину. Те ноћи сам заспао најслађим сном на свету...