ПРЕСЛИШАВАЊЕ ИСТОРИЈЕ

аутор: Тијана К.

            
Дошло нам је пролеће, а учење за школу стално касни. Често се сетим и никада нећу заборавити једно вече кад ме је мама преслишавала историју: завршетак Другог светског рата.

            
Почела сам учити чим сам дошла из школе. Дан је био леп, сунчан, прави за шетање. Помислила сам: „Еееее, учићу касније, када се одморим од школе!“ Са сестром сам се расправљала, па нас је мама опомињала.

Ушла сам у собу да учим историју. Е, баш тада зазвони телефон. Траже тату. Објасним ја: да тата ради, и кад се враћа. Седнем ја да учим, кад оно – опет зазвони телефон. Траже маму. Зовем маму и останем тако мало у дворишту, да убацујем лопту у кош. Мама ме опомиње: "Хајде на учење!" Некако кренем да учим, па, већ је и вече. Мама говори да ће ме преслишати. Кад, ево је, стварно. Није баш дошла одмах, а ја бих да гледам серију, али морам да ћутим, јер је ту и тата.

Моја мама онако, јадна и уморна, већ и поспана, каже: "Хајде, почни испочетка." Испричам ја њој Источни фронт и она каже: "Хајде, даље..."

Ја је питам: "Шта сада хоћеш?"

"Па, хајде, зелени фронт..."

"Је ли, мама, а има и љубичасти фронт?!"

"Јел?! Стварно? Па, ајде добро, причај ми о том "зеленом".

И ја почнем да се смејем и кажем: "Мама, јел ти видиш шта ту пише?"

"Па, шта?"

"Пише, мама, Западни фронт", одговарам ја и смејем се.

Лепо је имати некога ту да те преслиша, али и да те насмеје...